„Рат је мир.
Слобода је ропство.
Незнање је моћ.“
Џорџ Орвел „1984.“
Кад би Џорџ Орвел устао из гроба и видео у шта су се претворили медији „слободног и демократског“ света, вероватно би један од највећих песимиста прошлог века помислио како је у време кад је писао „1984.“ био — оптимиста.
У Орвеловој мрачној визији будућности, написаној пре готово седам деценија, један од највећих британских писаца описао је тоталитарно друштво будућности засновано на стаљинизму. Бивши предратни социјалиста схватио је куда води „реални социјализам“ и своју ноћну мору преточио је у један од најзначајнијих романа 20. века.
У Орвеловој „1984.“ планета је подељена на три супердржаве које су у сталном рату, две против једне а савезништва се често раскидају и склапају по систему „сви против свих и свако са сваким“. За то време, супердржаве контролишу своје становништво испирањем мозга преко нечега што је у његовој визији било претеча телевизије.
Велики Орвел није дочекао (заслужену) светску славу а његово капитално дело — „1984.“ је један од најпревођенијих и најчитанијих романа прошлог века и инспирисао је многе светске геније, од Борислава Пекића до Дејвида Боувија.
У време Хладног рата, западна друштва су плашила становништво Орвеловом „Хиљаду деветсто осамдесет четвртом“, уколико на изборима изгласају комунисте. А онда је пао Берлински зид, „ветрови промена“ дунули су не само Европом и проглашен је „крај историје“. У визији присталица „краја историје“ све државе ће (само што нису) постати либералне демократије засноване на тржишној привреди. Са гарантованим слободама и правима.
Међутим, показало се да је реалност другачија од визија. Пад Зида за бивше комунистичке државе значио је транзицију, али не из реалног социјализма у либерални капитализам, већ у постмодерно робовласништво. Истовремено, у некадашњим западним државама благостања, стечена радничка права су изгубљена. Нестанком комунизма нестала је и потреба да се „потлаченим слојевима“ излази у сусрет.
„Крај историје“ у визијама његових идеолога значи почетак светског мира и благостања, али је реалност била нешто другачија. „Ратови за демократију“ (Србија, Ирак, Либија) доносили су уместо тоталитаризма — варварство и дивљаштво. У тим ратовима нечасну улогу одиграли су некадашњи „пси чувари јавног интереса“ — медији. Исти они медији који су у славним данима рушили са власти највеће моћнике („случај Никсон“ или „афера Вотергејт“).
Данас, некадашњи „пси чувари јавног интереса“ постали су умиљате пудлице нових крвника и робовласника. Оних који су у директном преносу, све наздрављајући шампањцем, уживали у егзекуцији. А уживање у било чијој егзекуцији, па макар то била и Бин Ладенова, има везе са прокламованом борбом за слободе и људска права исто колико и има и еманципација жена у режиму у Саудијској Арабији. Иначе, главним савезником на Блиском истоку.
У складу са новом улогом, медији су заменили информисање — забавом. Отуд толики (над)ријалитији и зато су и програми и озбиљних телевизија постали село гори а баба се чешља (без наводника). Тако је у западним медијима лаж постала истина. Упакована у ружичасту фолију.
Због тога нам и велики Орвел, један од највећих писаца 20. века, борац за слободу који је у отишао у шпански грађански рат и био тешко рањен у борби против фашиста, данас изгледа не као писац антиутопија него као класик реализма.
