Тајна хумке српског војника на Авали

Одред београдске одбране је држао линију Авала-Зуце. Аустроугарска девета бригада 59. дивизије је имала задатак да истера српске трупе са Авале. Српски батаљон је успешно бранио врх планине, али им је онда било наређено повлачење.

Немачки војници који су избили на врх након Аустроугара сахранили су српске пале борце. Једног од њих баш у кратеру који направила граната. Изнад су ставили дрвени крст са натписом: „Непознати српски војник”. Гроб се налазио у близини средњевековне тврђаве Жрнов, усред, у мирнодопским условима, мирне природе, обрасле боровима.

Чудан је авалски мир с обзиром да су вулканске активности обликовале њен садашњи изглед. Чудан и посебан.

По завршетку рата гроб је први почео да посећује тридесетдеветогодишњи Светислав Вићентијевић, резервни капетан прве класе. Рођен у Белом потоку од оца Глигорија и мајке Јелице, учествовао је још у Првом балканском рату. Први светски рат је започео на Ади циганлији а завршио у пробоју солунског фронта да би са војводом Бојовићем у строју ушао у ослобођени Београд. Заслужио је и добио низ медаља и ордења.

Поставши председник општине у оближњем Белом потоку, водио је рачуна о целом крају. Према његовим проценама, сахрањени младић је припадао 7. пуку 2. батаљона Дунавске дивизије.

За њим су убрзо на гроб почели да долазе и сељани из Белог потока. Остављали су цвеће и, према сведочењима, осећали као да им је син. Неки су тврдили да га нико није видео живог, неки да је био леп, танак, много млад, са крупним очима те да му је тело у блузи редова било измучено. Како се број људи који су посећивали гроб све више повећавао, а „гроб био на путу да нестане“, 1921. године је пала одлука да се подигне споменик.

Истовремено се кренуло у истраживање идентитета војника.

За то се заузела званична државна комисија која је за 23. новембар те године заказала ексхумацију тела и увиђај.

Како је новинар Анте Матекало у тадашњем „Времену” написао, покушало се открити које су „тајне скромног гроба незнаног јунака“. Било је ту „нагађања о имену и пореклу мртвог војника на Авали”, а спомињало се и љубавно писмо у мртвим рукама човека који је погинуо „оре, испод старог авалског града“.

Матекало је у тексту објаснио да гробница никада није ни копана, направила ју је граната, испаљена на српске положаје на врху планине. Младић није имао ратничку значку ни ознаку јединице. Део гранате му је био као јастук у вечном починку. Није имао више од двадесет година. Неки су сматрали да је имао тек петнаест.

Прсти су му још увек држали муницију руске производње, опасач са фишеклијама му је обавијао струк а упртачи су му падали преко десног рамена. Нађени су и трагови војничке блузе и ранца.

На дну гробнице су се налазиле тешке америчке цокуле, које је уместо пертлама везао оштром телеграфском жицом. Пронађен је и новчаник са три стара српска дводинарца са ликом краља Петра и један грош. Тако су распршене гласине да су Немци, стављајући натпис на крсту, имали скривену намеру да сакрију тело неког свог важног војника и врате се.

Шеф техничке полиције Андоновић је, државши лобању у руци, закључио да је ситна и дечачка, те да је јунак био трећепозитивац који није око врата имао амајлију. Граната му је ишчупала срце а цела лева страна грудног коша је била разнесена.

Белопоточани су посматрали ископавање. Нађено је и једно парче папира. Живан Марковић из Белог потока, један од оних који су радили на ексхумацији, помислио је да је то љубавно писмо. Тврдио је да је писало „Да нам дођеш, Миле, што пре. Жељни смо те сви, а највише ја“, упркос наводима инспектора Андоновића да су се на распалој хартији могле видети само цртице, никако слова и речи, закључивши да је то новчаница од 10 динара из 1908. године, пише портал Калдрма.

После извесног времена држава је одлучила да се младићу и свим палим незнаним јунацима подигне споменик. Др Иван Рибар, председник Народне скупштине, био је на челу одбора. На састанак је позвао министра одбране Михаила Рашића, ректора Универзитета у Београду Богдана Гавриловића и директора Народног позоришта Милана Грола. Одбор је организовао многе догађаје да би сакупио новац за споменик, а оглашавали су се и на биоскопским представама. Новац је скупљао и патријарх Димитрије на венчању краља Александра Првог и краљице Марије.

Локална администрација авалских села није имала поверења да ће држава брзо реаговати те су се становници сами организовали. Започели су изградњу споменика, сасвим другачијег од идеје државног одбора. Да би камене плоче извукли на врх помогли су им инжењери раковачке секције Југословенске железнице. Иван Рибар је дошао на лице места и договорио се са мештанима да то буде привремено решење.

Споменик је завршен 14. маја 1922. године а откривен је свечано 1. јуна.

Имао је четвртасто постоље са два нивоа и четворострану пирамиду направљену од грубо обрађеног камена. Четири жардинијере су се ослањале на сваку страну пирамиде. На врху је стајао шестокраки крст од Карара мермера. На источној страни постоља је била плочица са натписом:

На свечано откривање споменика дошао је Иван Рибар са још неким посланицима. Ту су били и председници околних општина и неколико министара у влади. Краљ Александар је дошао касније тог дана. На свечаности су била и деца из рипањске, белопоточке и пиносавске школе. Три свештеника су освештала споменик а господин Рибар је одржао говор.

Штампа је већ другог јуна објавила да је споменик подигнут „тихо и нечујно, без вике и галаме, на пропланку испод града”. Мислило се на средњевековни Жрнов, који је тада још увек био на свом месту. Новинари нису пропустили да известе да је после мале закуске код ловачке куће у подножју Авале одиграно коло у које су се ухватили сви, и сељаци и министри и војници, што није било никако за осуду, али јесте чињеница да се после кола у свечаност „умешао и алкохол” и да су под дејством истог појединци из редова господе почели да се свађају у присуству чланова владе.

Да зло буде веће, један од возача аутомобила је такође „гасио жеђ вином“. Био је то „новинарски аутомобил“. Возач је под дејством алкохола возио веома брзо. Точак је услед несигурне вожње испао и аутомобил је слетео у јендек, где је ударио Драгослава Марковића, дечака од једанаест година. Био је син јединац бакалина из Рипња. Дечак је, нажалост, те ноћи умро у болници.

Ко зна је ли судбина малог Драгослава умешала прсте у уклањање првобитног споменика. Било како било, 1938. године је одлучено да се исти растури и уклони а да се нови изгради на месту Жрнова. Остаци утврђења, иначе разорени до непрепознавања баш у немачком бомбардовању 1915. године, минирани су и у потпуности уклоњени.

Једини преостали траг старог споменика је био крст са врха који се данас налази у порти цркве посвећене Светој Марији Магдалени у Белом потоку.

Када је 28. јуна 1938. године по пројекту Ивана Мештровића завршен нови споменик, из старе гробнице су, у металном ковчегу, пренети посмртни остаци незнаног дечака-јунака у крипту нове. Била је то, како је „Правда“ у лето 1938. године написала, “величанствена задужбина Блаженопочившег Краља Александра”.

Посмртни остаци су опрани у белом вину и увијени у бело ланено платно. Свечано освећење споменика било је заказано за 9. октобар, на дан трагичне смрти краља. Јунакове ствари су смештене у београдски Војни музеј (касније су нестале). Тела три војника који су били сахрањени заједно са њим пренета су у костурницу код цркве Ружице на Београдској тврђави.