Одговор на то питање полази од тога да обично чујемо свој глас док причамо. У том процесу примамо звук пренесен спољним путем, односно протоком ваздуха, и звук пренесен унутрашњим путем – кроз кости. Проток звука кроз кости резултира богатим ниским фреквенцијама које нису садржане у звуку који до нас долази путем ваздуха.
Када свој глас чујемо снимљен, без тих фреквенција, звучи нам виши и другачији. Начелно, разлог због кога не волимо свој снимљени глас је чињеница да он тада не звучи онако како ми то очекујемо.
Психолог са Универзитета у Есексу Силке Паулман нагађа да управо та чињеница ствара у нама одбојност према сопственом гласу, због раскорака који се догађа између онога што чујемо и наших унутрашњих очекивања. Она је мишљења да наш глас игра велику улогу у формирању идентитета, и да због тога свако од нас осећа непријатност када схвати да му глас није онакав каквим га замишља.
Нека истраживања су показала да та теорија даје тек делимично објашњење. У истраживању, објављеном 2013. године, учесници су морали да оцене привлачност различитих снимљених узорака гласа. Када је у те узорке био додат њихов глас, оценили су их знатно већим оценама него кад би свесно препознали свој глас. Штавише, потпуно објашњење овог феномена може се пронаћи у низу ранијих студија објављених пре неколико деценија.
Психолози Фил Холцман и Клајд Роузи су, у својим експериментима из 1966. године, закључили да се суочавање са сопственим гласом не јавља само као резултат разлика у очекиваној фреквенцији него и као необично откриће које долази на видело након спознаје свега што се може пренети сопственим гласом.
Наш глас звучи другачије од наших очекивања...
© Depositphotos.com / Igor Stevanovic
Услед тога наш глас не звучи само другачије од наших очекивања него и открива аспекте наше личности које можемо у потпуности сагледати тек након што чујемо снимак. Неки од тих аспеката су ниво анксиозности, неодлучност, туга и љутња.
Њихова следећа студија је показала је да су двојезични људи, који су други језик научили након 16. године живота, показали већи степен непријатности када су чули своје гласове снимљене на свом првом језику.
Мало је вероватно да су други у једнакој мери као ми изненађени висином тона нашег гласа, а још је мање вероватно да они посматрају наш глас на исти начин као ми. Ми немамо обичај да критички посматрамо туђе гласове тако да је врло извесно да једино ми сами размишљамо о сопственом гласу, преноси Објектив.