Креће се тешко - уз помоћ помагала, али је успела да се евакуише у Русију са хиљадама других житеља Луганске народне републике, након што су украјинске снаге интензивирале напад на Донбас.
„Стално се пуцњава чује... Пуцају однекуд, а ми у страху седимо напољу и мислимо - треба што пре ући у кућу, иначе ће граната пасти на нас и убити нас. Мислили смо - ми смо ДНР и ЛНР и никоме нисмо потребни... Па, ипак, јуче се све догодило, гледали смо на телевизији и хвала пуно Владимиру Владимировичу. Он је тако душеван човек, ‘узео’ нас је, сажалио се нас“, прича Михајловна.
Евакуисана је убрзо након што су власти у Донбасу најавиле организацију масовног егзодуса становништва због опасности од инвазије украјинских снага. Све је било брзо организовано. Пет аутобуса је истовремено кренуло из Стаханова, града на око шездесетак километара од Луганска.
„Било је један ујутру када смо кренули. Возили смо се у страху, мислили смо - не дај Боже да аутобусе погоде, јер било је и таквих случајева. Али, све је прошло у реду, стигли смо у Русију и сместили су нас у Ростовску област“, прича Михајловна.
Колико ће остати у привременом прихватном центру у Русији ни сама не зна. Каже да јој је сада једина жеља да се све што пре заврши и да се врати кући, где су јој остали син и сестра.
„Желела бих да се то догоди што раније... Код куће је боље. Сада чекамо, јер не знамо када ће се све завршити. Нико ништа не говори о томе на телевизији. Можда месец, можда месец и по... Чекаћемо док не објаве да је рат завршен, а онда ће нас вратити кућама“, каже саговорница Спутњика.
Смештена је у једном хотелу, са још 38 других људи који су избегли из Донбаса.
„Услови су веома добри. Видите и сами, све је чисто, сређено, лепо уређено. Све сија! Здање је ново, храна је добра... Имамо три оброка дневно, све је одлично“, задовољно прича.
По повратку у Донбас, нада се бољим временима. Пензија је, каже, мала, а цене високе.
„Преживљамо, а не живимо“, додаје она.
Ипак, сада је сигурна да ће после Путинове објаве о признању ДНР и ЛНР доћи боља времена.