Противници признања ДНР и ЛНР стално се позивају на међународно право, притом заборављајући да се кључ за разумевање онога што се дешава у Украјини налази у мишљењу Бадинтерове комисије, коју је поводом једностраних сецесија појединих република СФРЈ 1991. основала Европска економска заједница. Комисија је закључила да СФРЈ није разбијена него да се распала.
Ситуације сличне - закључци супротни
Зашто политички Запад не примењује на Украјину оне принципе које је применио на СФРЈ, па у сличним ситуацијама доноси дијаметрално супротне закључке: Југославија се распала, а Украјина се разбија.
Заставе Хрвастке у Загребу, 1991.
© Sputnik / Юрий Сомов
Да би разумели шта се заправо догодило у Украјини после признања ДНР и ЛНР од стране Москве, потребно је, каже професор права Зоран Чворовић, да се вратимо на почетак 90- тих година када су створени важни преседани у међународноправној пракси.
Он подсећа да је после једностраних сецесија Словеније и Хрватске, Бадинтерова комисија у свом званичном мишљењу заузела становиште да једностране сецесије ових република нису противправни акти, па стога СФРЈ није разбијена, већ је дошло до дисолуције (распада) државе.
По моделу Словеније и Хрватске
Једностране сецесије Словеније и Хрватске проглашене су легитимним, као и признања других држава која су потом уследила, зато што, по мишљењу Бадинтерове комисије, централни органи власти СФРЈ, у којима више нису партиципирале отцепљене републике, нису ефективно контролисали целокупну државну територију. Из тога је изучен закључак о дисолуцији државе.
Демонстрације на Тргу независности у Кијеву, фебруар 2014. године
© Sputnik / Андрей Стенин
/ „Управо се то догодило и на Украјини. Након наранџасте револуције, односно Евромајдана, Запад је инсталирао, Путиновом речју, један марионетски режим, који од самих почетака није ефективно контролисао руско-језичне регионе, који су дискриминисани по језичкој и националној основи. Ако на ове чињенице применимо мишљење Бадинтерове комисије, онда долазимо до закључка да се једностране сецесије ДНР и ЛНР, као и признање ових некадашњих региона Украјине од стране Москве, ни по чему се не разликује од једностраних сецесија Словеније и Хрватске и признања од стране Немачке, Ватикана и других америчких сателита с почетка 90-тих година“.
Једном легитимно-увек легитимно
Из угла чињенице да централни органи из Кијева одавно већ не контролишу територију Доњецког и Луганског региона, баш као што ни централни органи СФРЈ нису контролисали Хрватску и Словенију, једнострана сецесија ДНР и ЛНР је легитимна, барем онолико колико и иста таква сецесија Словеније и Хрватске. Или Бадинтерови преседани не важе тамо где су старији интереси НАТО.
„Украјина према важећем Уставу није федерација, али је високо децентрализована држава, а Доњецки и Лугански регион имају статус Уставом заштићене самоуправе. С обзиром на то да су административне границе Словеније и Хрватске проглашене за државне, примена принципа uti possidetis iuris, од ког је пошла Бадинтерова комисија, у случају Украјине значи да регионалне границе гарантоване Уставом Украјине постају границе независних држава ДНР и ЛНР“.
Признање државе је политички а не прави акт
У јавности, каже Чворовић, постоји неразумевање када је у питању природа акта признања једне државе и неразумевање природе настанка државе. Признање је политички, а не правни акт.
„Настанак државе је пре свега фактичко питање, а посебно у условима кризе међународног поретка чији смо сведоци. Та криза је започела још раних деведесетих прошлог века. Уместо да стабилизује међународне односе, крај Хладног рата пореметио је Јалтско-потсдамски поредак, јер се политички Запад определио да у једностраном режиму призна једнострану сецесију југословенских федералних јединица и тиме одобри разбијање државе која је била оснивач УН”, каже Чворовић.
Шира јавност често, напомиње он, погрешно верује да је питање настанка државе и питања сецесије регулисано међународним правом. Ова важна питања, по његовом мишљењу, апсолутно нису регулисана међународним правом.
“Ми имамо пред собом само преседане које је Запад направио у раним деведесетим прошлог века у Југославији“, додаје.
Преседани су тврдоглави
Чворовић верује да улазимо у период када ће се међународно право развијати рестриктивно, због изразите конфронтације која постоји у свету. То значи да ће се из угла међународног права сматрати противправним само оно што је регулиисано међународним конвенцијама, а све друго ће бити дозвољено.
„Тачно је да међународно право на нивоу начела даје приоритет заштити територијалног интегритета једне државе у односу на друге, али је исто тако тачно да међународно право не забрањује једностране сецесије, нити регулише поступак остварења права на самоопредљење, као што је то потврдио и Међународни суд правде оцењујући противправност Декларације независности тзв. Косова“, навео је он.
Имајући то у виду, закључује Чворовић, другачије изгледају међународноправне паралеле између ДНР и ЛНР и тзв. Kосово. Kосово у саставу Србије не штите некаква апстрактна међународноправна начела већ конкретни међународноправни акт ‐ Резолуција 1244 СБ УН, која може да се промени само уз сагласност Русије.
Украјина је граница руског света
Чворовић каже да сама етимологија речи Украјина показује да Крајина мора да има своју матицу.
„Украјина јер Крајина, граница, али наравно не Европе, Немачке или Француске, већ граница „руског света“. Русија из угла оваковог етимолошког и историјског тумачења не угрожава Европу, већ је НАТО покушао да продре и на идентитетском плану разједини некада јединствени руски свет“, закључио је саговорник Спутњика.