Како су „бели“ Руси уписали банатски пејзаж у вечност

Изложба која обележава век од доласка „белих“ Руса у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца после Октобарске револуције представља избор из колекције Владимира Пешића. Овај Србин одрастао је у Русији и годинама је трагао за делима руских сликара који су, у периоду између два рата, живели на територији наше земље.

Историјска збивања која потврђују истинску повезаност два словенска народа, одиграла су се после Првог светског рата када је више хиљада школованих официра, научника, педагога, лекара, инжењера, неимара, уметника свих профила нови дом нашло у Југославији.

Много је Руса између два рата мењало слику Србије, од Краснова који је дао ново лице нашој престоници, Лобачева, Савојева који су формирали југословенски стрип до сликара који су пределе наше земље уписали у вечност.

„Прву слику купио сам 1989. у Москви. Радове представљене на овој изложби скупљао сам, дакле, преко двадесет година, и то посећујући сајмове антиквитета, истражујући по локалним библиотекама, разговарајући с људима. Дугачак је то пут, али ово није крај – сада радим на сакупљању дела потомака руских емиграната у Југославији као што су Оља Ивањицки и Леонид Шејка“, каже за Спутњик Владимир Пешић који је у Москви живео од 1983. до 1997. године.

Он је у престоници Русије завршио средњу школу и факултет, а проширивањем породичне збирке слика почео је да се бави 1988. године када је у Москви, у време Горбачовељеве перестројке, одржана прва аукција слика чувене куће „Сотби“.

Како каже историчар уметности и дугогодишњи кустос Народног музеја у Београду Никола Кусовац, Пешић је, вођен љубављу, преузео на себе „улогу једне музејско-галеријске установе“. Он је, без ичије помоћи начинио особену и значајну збирку која броји радове сликара какви су Николај Дмитријевич Кузњецов, Иполит Данилович Мајковски, Степан Фјодорович Колесников, обожавалац Шишкина Николај Кривошејн.

„Ова изложба не обележава само век емиграције Руса у Србију после Револуције већ потврђује братски однос наша два народа“, истиче Пешић и подсећа да је тадашња Југославија била једина земља у Европи која је дозволила „белим“ Русима да отварају војне школе, а једини гарнизон налазио се у Банату.

Отуда су на овој изложби представљени радови сликара који су живели и стварали на територији Баната.

„Много Руса изабрало је Вршац за град у којем ће се настанити. Александар Иванович Лажечников живео је у Зрењанину и дивно је осликао пределе око Зрењанина. У Вршцу је живео веома познат и мени важан сликар Николај Дмитријевич Кузњецов којем ћу следеће године уприличити посебну изложбу. Коначно, у Вршцу је рођен мој деда“, искрен је колекционар.

На изложби у Вршцу представљени су и радови Степана Фјодоровича Колесњикова, Рјепиновог ученика, за којима је Пешић, како каже, трагао чак двадесет година.

Реч је о слици „Пролеће. Принцеза Мафалда Савојска“, а за коју је сам Рјепин рекао:

„Од узбуђења језик ми се залепио за гркљан! Какав замах! Какав потез! И колико укуса! Чудо! Чудо!“

Поред ових сликара, збирка Владимира Пешића броји неколико примерака руских серијских икона насталих у 19. веку.

„Иконе су посебно обрадовале публику, а мене је дирнула чињеница да су у Вршац дошле монахиње из Рашке не би ли виделе иконе представљене на овој изложби. Те иконе заиста дају посебну енергију сали вршачког музеја“, истиче он.

Због великог интересовања јавности Градски музеј Вршац продужио је трајање изложбе „Сјај руских сликара“ до 13. марта 2022. године, а од 12. маја она ће бити постављена и у Руском дому. У међувремену, наш саговорник не престаје да трага за новим, интересантним делима руских уметника у циљу да, како каже, за неколико година у Србији отвори музеј руске уметности.