Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму, који нико не може да угаси, а све видео садржаје на платформи „Одиси“ (odysee.com).
Коментаришући намеру западних земаља да дугом списку санкција усмерених ка Русији додају и највреднија дела и ауторе које је руска култура дала свету, попут Чајковског или Достојевског (један је скинут са репертоара док је предавање о делу Достојевског отказано на Миланском универзитету) Хамовић подсећа да смо се као човечанство у историји више пута са тим сусретали.
„Прво запалите књиге, а онда иза тога палите и ауторе и све оне који иза тих аутора стоје. Рекао бих да овде није реч о Достојевском, писцу који је оставио ону врсту универзалног значења, ону врсту духа који је дошао из његовог пера а представља земљу, народ, грађане једне велике и важне земље и културе. Укидање једне такве културе је оно што сада постаје опасно. Зато је у овом тренутку веома важно да покажемо људску глупост на делу. Кад неко избрише Чајковског са репертоара он показује умањену интелигенцију и једну врсту хистеричности у доношењу одлука. А хистеричност и брзоплетост је нешто што не припада култури. Култури може припадати страст која је каналисана и која је окренута истинским вредностима и која људе спаја“, подсећа Хамовић.
Председник Удружења професионалних издавача Србије Зоран Хамовић
© Sputnik
За филмског редитеља Милутина Петровића важно је истаћи да је све што се ових дана дешава у служби рата.
„То је рат који се можда и одувек води између разних цивилизација. Наратив читаве те стране је да је Путин ирационалан, а да је ово борба цивилизованог света против нецивилизованог, против варвара. У оквиру тог рата који укључује и могућност коришћења нуклеарног оружја, један бочни армијски удар је да се та друга страна мора елиминисати и на овакав начин. А Достојевски је цивилизација, за мене су он и Шекспир апостоли и нема ништа више од тога. То је, дакле, рат који ја осећам као расизам, деценијски расизам према Русима, а онако у загради и према Словенима. И још у већој загради према `свима њима тамо`. То смо сви ми неки тамо“, додаје Милутин Петровић.
Редитељ Милутин Петровић
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Он подсећа да се цивилизације увек боре тако што заједно са буздованима и копљима нуде и митове, културолошке артефакте којима се у ствари побеђује.
„Не можеш да победиш тако што дођеш на неку територију тенковима, него побеђујеш тако што људи пристану на оно што ти представљаш. Америка и та цела сила је нудила нама – а ја то први могу да кажем јер сам формиран на тој култури – џез, Луја Армстронга, Елвиса Прислија, Чака Берија, Френка Синатру, Џона Форда, филмове као што су „Прохујало са вихором“ или „Неки то воле вруће“… То је била њихова сила. Не мека, то је за мене била сва моћ која постоји на свету. И кад се неко представи са тиме, онај с друге стране само каже, ух, шта ћемо сад с тим, немамо ништа веће од тога. Али, оно што нуде последњих 20, 30 година је скандал: Марвелове филмове. Они су изгубили на цивилизацијском плану, а при том се у свим њиховим филмовима годинама емитује неподношљиви неукус расизма према Русима. Ја који нисам русофил и, као што рекох, формиран сам на тој другој страни, почео сам да патим над њиховим односом према тој цивилизацији коју су ми дали. Они су изгубили своју цивилизацију“, каже Петровић и додаје да је сада све потпуно обрнуто.
„Гледам страховито неурачунљиве и страховито покварене људе како говоре да не постоји ниједан логички разлог зашто Руси ово раде. А у филму који је радио Оливер Стоун 'Разговори са Путином' има бар 45 минута у којима Путин објашњава причу о Украјини. Ти, дакле, можеш да мислиш да он није у праву, али не можеш да кажеш да је ово ирационални потез. Па ако не можете да схватите, бар погледајте, па онда судите о томе“, сматра редитељ Петровић.
Директр „Клија“ каже да је важно да се о неким чињеницама обавесте они који имају потребу да догматски и праволинијски постану део опште хистерије.
„Шта је наша највећа цивилизацијска привилегија? То је једна врста моћи индивидуе, а то значи да се ми опредељујемо да живимо не у блоковској подели, не да будемо службеници једне од идеологија, него да будемо изнад тога, јер нам то уметност омогућава. Размена, слобода, то су парадигме уметности. Али, погледајте, тако је и када је реч о спорту или неким другим активностима које такође бришу границе, захваљујући ономне што чине за цивилизацију. Шта се сада догодило? Догодило се да се управо таквим појединцима, само зато што су одређене нације, зауставља могућност да се они такмиче под својом заставом. То је понижавајуће не за оне над којима се то извршава него за оног ко је направио ту будалаштину. За онога ко је диригента Гергијева избацио са места на ком је био у Берлинској филхармонији само зато што је Рус. То су услови у којима се брише читава једна култура, једна цивилизација, са намером да се уместо меке моћи доведе сада – тврда моћ. А тврда моћ има други смисао, а то је да се не узимају само ресурси из уметности неко и неки други, до којих је некоме стало.“
За Милутина Петровића једна од важних карактеристика уметности јесте да она, како каже, иде из срца, из надахнућа, из инспирације, као контакт са оностраним, што јој омогућава да и јако компликоване алгоритме реши на једноставан начин.
„То је та вечита прича о Гордијевом чвору. Није уметност нешто што плете тај чвор, али и јесте, јер показује колико су ствари комплексне. Ипак, она је и филозофски чин, када у једном тренутку теби срце каже – извади мач и пресеци Гордијев чвор. Уметност је снага, није то никаква `мека моћ`, то чиме се баве људи као што је Достојевски је најјаче, не постоји ништа јаче од Достојевског. Уосталом, он је о томе писао. Ми знамо да су Исуса из Назарета разапели на крст римски војници и убили га. И, ко је победио? Ко је ту био цивилизован, а ко је био варварин? Врло је једноставно. И то је решење Гордијевог чвора.“
На подсећање да већ дуго присуствујемо прекрајањима и превредновањима великих дела културе, да су на удар дошли и Орвелова „1984“ због „узнемирујућих садржаја“, а недавно и Хемингвејев роман „Старац и море“ због „експлицитних сцена риболова“, Милутин Петровић нуди јасан одговор:
„Та цивилизација је потпуно прсла, они су ирационални. Гледам очигледно ирационалне људе који ми се преко медија обраћају причајући ми да су они цивилизација а да је оно против њих ирационално. То је увредљиво, то је Монти Пајтон. Та хистерија водитељки Би-Би-Сија које не могу више да се уздрже од лудила, или Си-Ен-Ен који је пародија. Њима се догодио Марвел, тамо нема никога да обележи годишњицу Џона Форда зато што праве Марвеле. Већ 30 година све што се ради у Холивуду мери се тиме колико је шта зарадило. И то је ок, али они не схватају да су - колико год Марвелови филмови зарадили –они ужасно глупи. Можда је та дубока држава Америке бустовала Луја Армстронга, али Луј Армстронг тако феноменално свира. Они су то радили некада, а сада немају више Армстронга него имају Спајдермена! Продају ми мит о човеку кога је ујео паук па онда он скаче по солитерима! Па то је имбецилно! И то сви виде.“
Хамовић подсећа да у овом тренутку постоји нешто што се зове култура одрицања или култура укидања.
„То подразумева врсту хистеричне врло брзе и ефикасне акције у којој прогласите некога кривим и разбијете га. Та хистерија суђења је сада врло присутна. И то је - расизам. Опасност је у томе што ће сад неки руски уметник само зато што је Рус плаћати високу цену. Задатак уметности и уметника је да се са тим изборе“.