Од фавеле у Венецуели до златне круне у Београду

Венецуела је морала да се пробуди рано ујутру како би због временске разлике од пет сати успела да испрати Јулимар Рохас, своју најуспешнију спортисткињу која није разочарала већ је још једном свом народу приредила велику радост.

Девојка рођена 1995. у сиромашној области Венецуеле која подсећа на фавелу, у кући коју локални становници зову „ранчито“ сањала је шампионске снове и веровала у то да ће једног дана постати успешна спортисткиња.

Њено обећање мајци да ће јој сазидати кућу са великим прозорима када постане шампионка препричава се и данас када је оборила рекорд који је сама поставила претходне године.

Рохас је у Београду троскоком од 15,74 метара оборила светски рекорд на дворанском првенству атлетике, али пут до историје у српској престоници за младу Венецуеланку био је и више него трновит.

Као девојчица најпре је желела да се бави одбојком или кошарком, али за тренирање није било услова у области у којој је живела.

Место становања променила је када је њен „ранчито“ услед временских неприлика срушен.

Рохас се у атлетици најпре опробала у бацању кугле, да би после успешних такмичења одлучила да се опроба и у другим дисциплинама.

Са 15 година оборила је национални рекорд за младе у скоку увис, међутим од оца је добила забрану да иде на међународна такмичења пре него што наступи у суседној Колумбији.

Тренери који су радили са Јулимар у више интервјуа су истицали како атлетичарка не би остварила велике успехе да није напустила Венецуелу, јер како кажу Рохас није живела у здравим условима.

Срећна звезда ипак је засијала и Јулимар која је жељна успеха одлучила да пошаље поруку на Фејсубуку Ивану Педроси.

Кубанац је препознао таленат код Јулимар и позвао да је се прикључи тренинзима у Шпанији, након чега је 2016. атлетичарка из Венецуеле потписала уговор са Барселоном.

Колика је Јулимар шампионка у сваком смислу те речи говоре и изјаве челника Барселоне који су истакли да је Венецуеланка најпоштованији интернационални спортиста тог клуба.

Рохас је прву олимпијску медаљу освојила у Рио де Жанеиру када се окитила сребром, да би у Токију на Олимпијским играма дошла и до злата. Скоком од 15,41 поставила је олимпијски рекорд.

Пре четири године, Рохас је по први пут постала светска шампионка на отвореном, а од тада има укупно четири златне медаље уз троскоку са светских шампионата.

Након историјског рекорда у Београду, Јулимар је истакла да се осећала као да сања, а највећу захвалност усмерила је ка тренеру Ивану који је очигледно веома заслужан за њен пут.

„Пре свега, желим да кажем да сам веома срећна што сам овде и што имам прилику да причам са вама. Све је било као сан, цео овај дан је био као да сањам, живела сам свој сан. Мој тренер и ја смо данас дошли са планом да се забавимо и тако је и било, ја сам у одличној форми, правила сам грешке у првих пар скокова, али сам касније то исправила. Иван и ја смо као једна особа. Јако смо повезани. Он зна шта ја мислим, ја знам шта он мисли и он заслужује све заслуге исто као и ја“, истакла је Рохас.

Последњи скок био је пресудан за рекорд, али Венецуеланка од силног узбуђења није ни била свесна на који је начин написала историју.

„Јако сам срећна због овог резултата. Рећи ћу вам искрено да не знам шта сам урадила другачије у последњем скоку. Морам прво да погледам последњи скок како бих видела коју сам припрему урадила и како бих могла да вам одговорим на то питање. Само сам слушала све савете које ми је тренер давао и то је била савршена припрема“ закључила је Јулимар Рохас.

Шампионско срце куца исто у фавелама и мегаломанским градовима, кући пуној влаге или двоспратници.

Поцепане патике много су пута у историји спорта били мотивација за невероватне успехе, па је тако и недостатак услова младој Јулимар био подстицај за то да данас буде једно од највећих имена женске атлетика.

Кораци на трновитом путу су болни, али је награда за пређену километражу и осмех који она носи изгледа вредна свега.