ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ
Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).
Дешавања у Украјини су иницирала одмазду према руским спортистима, многи су забрањени, избачени из такмичења, а посебан парадокс трпе тенисерке и тенисери, који наступају, али без руских државних обележја.
У тексту Спорт клуба, наводи се да су руски спортисти, у блажем облику, већ навикли на хистерију Запада.
„Оптужени да су четири године подржавани од државе у допинг пројекту, руски спортисти, а било их је око 300 у Токију били су чланови екипе руског олимпијског комитета, са клавирским концертом Чајковског уместо националне химне, са заставама сакривеним у џеповима тренерци… Таква екипа је освојила 71 медаљу, 15 више у односу на Рио 2016. и три у односу на Лондон 2012. Било је предлога да се Русима забрани учешће али је нађено компромисно решење, слично оном по којем су се српско-црногорски спортисти појавили у Барселони 1992. Само, Русија је Русија, спортска велесила“, наводи се у тексту.
Како се истиче, велики број медаља је био пропраћен злурадим коментарима конкуренције.
„Тако је ББЦ бележио речи Рајана Марфија који је , као други, после финала трке на 200 леђно рекао да трка „вероватно није била чиста“ пошто је славио Јевгениј Рилов. Узгред, против Рилова се води поступак јер је наводно био на митингу подршке политици Русије на стадиону Лужњики. Тада је Британац, трећепласирани Лук Гринберк истакао да ситуација није пријатна јер је питање да ли је онај против којег се такмичите чист“.
Питање шта би се десило да се ове године одржавају Олимпијске игре даје јасан одговор.
„Пропаганда би све руске и белоруске спортисте оставила да се такмиче у својим земљама, без шансе да четворогодишњи, а можда и дужи, припремни период материјализују издањем на највећем спортском такмичењу. Да ли би тиме квалитет Игара у Паризу био умањен, да ли би приход од улазница био мањи? Вероватно“.
Поента је, истиче се у тексту, да спортисти не смеју да трпе због политика својих влада.
„То није ништа чудно. Запад је бојкотовао Москву 1980, Исток се реванширао четири године касније у Лос Анђелесу. Ништа ти бојкоти нису допринели решавању политичких проблема. Остали су само ускраћени спортисти и гледаоци обични пешаци у шаховским политичким партијама великих слила. Узгред Немачка и Јапан нису били позвани на Игре у Лондон 1948. после сукоба које историја није до тада видела. Већ годину касније су били у игри. Не улазећи у то ко је крив, кога треба казнити, а кога штитити, остаје опор укус да цех плаћају они који то не треба да чине. Уосталом зар Американци нису учествовали у милион „Милосрдних анђела“ па никоме на памет није падало ни да помисли да их склони са позорнице спортске цене па чак и узврати гостопримство. Звиждуци које добијају на великим такмичењима су неки знак, али знак који ништа не боли. Све се заборави брзо. Овде то није случај јер обичан свет спорта је оштећен и биће потребно много времена, када све прође, да Руси опет нормално буду примљени у светску спортску породицу и да буду на прави начин третирани на различитим борилиштима“, истиче се у тексту Спорт клуба.