Ко је био великан уметности, не само руске и совјетске, филмски песник и филозоф, метафизичар и сликар који је са само три кратка и седам играних филмова обезбедио своје место међу бесмртнима? Какво је наслеђе овог уметника за кога је Бергман казао да се тамо где је одавно желео да стигне Тарковски осећао слободно и сигурно? И да ли је претерао директор Мосфилма када је Куросави испред студија у коме се снимала сцена из „Солариса“ казао: „За мене је рад Тарковског гори од рата“?
Нисам златна рубља
„Нисам ја златна рубља да се сваком допадам“ говорио је o себи цитирајући Буњина велики синеаста.
„Тарковски је уникатна појава у светском филму, није он био само један од највећих редитеља него и један од највећих уметника у другој половини 20. века“, каже за Спутњик филмски критичар Мирољуб Стојановић.
„С обзиром на његову огромну ерудицију, разне утицаје и потицаје на многа знања којима је располагао, мислим да ограничавамо његов стваралачки интегритет, имагинативност и универзалност његове појаве када о њему говоримо искључиво као о филмском редитељу. Јер, када причамо о Тарковском или о Бергману или о Годару говоримо о грандиозности њихове уметности, а не само о кинематографском послању и мисији“, напомиње Стојановић.
Он подсећа да годишњицу рођења великог редитеља слави читав културни свет, будући да је Тарковски питање не само руског и европског филмског наслеђа већ целокупне духовне културе човечанства.
„Не знам колико прстију нам треба да пребројимо уметнике који су светску културу и уметничку мисао тако задужили“, каже Стојановић.
Објашњавајући шта се у свету филма догодило давне 1962. године када се Тарковски појавио са првим дугометражним филмом „Иваново детињство“, наш саговорник истиче пре свега редитељеву оригиналност и потпуну имуност на снажне уметничке и филмске моделе тог времена.
Промишљање чистом филмском сликом
„Оно што је величанствено у рецепцији тог филма, ако га посматрамо са дистанце од 60 година, јесте то што су тад већ увелико заживели модели модернистичког филмског поимања, најпре у француском новом таласу, помаљао се легендарни бразилски покрет Синема ново, британски, немачки, јапански филмови новог таласа... Оно што је фасцинантно у „Ивановом детињству“ је да тај филм није био ништа од тога. Био је препознатљив по до тада ретко виђеним – ако уопште виђеним – поетским димензијама, толико мишљен и промишљен чистом филмском сликом да измиче сваком поређењу.
Остварење „Иваново детињство“, додаје Стојановић, имало је емоционални набој који је био дефицит многих значајних филмова у то време као и визуелни потпис који ће до краја каријере остати заштитни знак Андреја Тарковског.
Лепота пригушеног трагизма
„Имао је и једну врло дискретну, пригушену дефанзивну идеју трагизма која је тим племенитија што није транспарентна, није драматична, што је у потпуној позадинском плану и отуд сва њена лепота.“
На питање из чега се стварала та високо естетизована и дубоко промишљена уметност Андреја Тарковског и шта је све утицало на његов препознатљиви филмски рукопис, Стојановић подсећа да је реч о човеку најразличитијих интересовања које је успео да на уметнички начин унесе у свој „поглед на свет“.
„Тарковски је једно време студирао арапски језик и мада је то напустио, имао је неке стартне основе познавања арапске културе. До гуше је био уроњен у гледање најелитнијих филмова, доста тога је до њега дошло из јапанског филма који је био његова иконичка представа и поимање режије и тога шта кинематографија може. Подсетимо се да он долази из породице која је дала једног величанственог песника какав је био његов отац. Неко време је студирао и геологију, учествовао у неколико експедиција… Отуда је синтеза оно што чини његову грандиозност, тај микс свих могућих утицаја, та велика љубав ка филозофској мисли, то што је био веома декларисани православни верник, као и човек који је умео да ослушне природу и њене шумове и инкорпорира је у своје дело.“
Тарковски, подсећа Стојановић, није био човек који је све различите културалне идиоме интегрисао у једну џиновску лего коцку. Напротив, он је само користио почетне премисе разних облика стваралашта да би створио прототип филмског језика који је, покупивши толико тога, остао самосвојан.
„То да се може бити јако свој Тарковски је доказао као нико пре њега, а и као мало ко после њега“, сматра Мирољуб Стојановић.
Кад је ступио на филмску сцену већ је имао све
Да би се разумела сва јединственост овог филмског генија треба се подсетити, каже наш саговорник, да је он у тренутку ступања на филмску сцену - већ имао све.
„ Њему је била потребна инструментализација онога што је већ носио у себи. „Иваново детињство“ је било алармантни деби играног филма коме су претходила три кратка филма Тарковског. Мало је редитеља који су кратким филмом тако шокирали свет као Тарковски који је са кратким филмом „Ваљак и виолина“ заправо ушао у историју филма. Он је већ у „Ивановом детињству“ био формирани уметник, била му је само потребна дугометражна филмска форма да се наметне као неко ко је заокружио своју аутентичну филмску поетику.
Угледни филмски критичар каже да је код Тарковског од почетка била уочљива једна посебна ригидност која краси све његове филмове а која истовремено даје снажну емоцију.
„Он је један од ретких који је још од кратких филмова омеђио своју територију и усмерио филм ка неким новим истраживањима, ка једној врсти преиспитивања себе, једној врсти филмске интроспекције невиђене пре њега.“
Љубав према најистанчанијој врсти визуелног изражавања красила је Тарковског и када је напустио Совјетски савез. У Шведској је снимио „Жртвовање“ које је потписао Бергманов директор фотографије, што потврђује речи његових сарадника да никад ништа није препуштао случају.
Грандиозна фреска „Андреј Рубљов“
Ипак, круна његове филмске магије остаје „Андреј Рубљов“, уметничка лична карта Андреја Тарковског, сматра Стојановић.
„Дело такве грандиозности, такве архитектонике, дело таквог замаха, замисли која се реализује у свим својим аспектима, готово да не постоји у светском филму. То не значи да није било метафизичких и мистичких садржаја у светском филму и пре њега. „Андреј Рубљов“ је светска прича, прича која превазилази све границе стваралаштва. Његов филмски рукопис није ограничен никаквим локалним набојима, они су само предност. Не морате познавати историју руске културе као у случају Рубљова да се потпуно фасцинирате. Та грандиозна фреска и у буквалном и у пренесеном смислу је можда најбоља слика односа уметника и друштва, уметника и свога времена. Тај филм је толико набијен значењима да када сам га гледао први пут нисам веровао да гледам филм, толико је то измицало ономе што се сматрало филмским доживљајем у биоскопу“, открива Стојановић и додаје да не познаје ниједног човека који је изашао са филма Андреја Тарковског.
Непоновљив и за оне који га нису волели
„Постоје страни критичари који га нису волели, али чак и кад су га одбацивали због, како су говорили, пренатрпаности кадра, због неизмерне количине значења, они су се с једне стране одрицали тога као сувише заморног рукописа, а с друге стране су му се дивили. Схватали су да је пред њима нешто непоновљиво.“
Жалећи што каријера Андреја Тарковског броји само три кратка и седам играних филмова , Стојановић подсећа да је велики стваралац умро у 54 години живота, у годинама које за виталне уметнике још увек значе младост.
„Андреј Тарковски је довршио свој уметнички рукопис и нестао са 54 године. А почео је као врло ексцесан и проблематичан студент, школа му није добро ишла. Због тога је пробао да нађе алтернативне путеве. Један је од ретких који је у томе успео.“