РУСИЈА

Руски психолог открива зашто људи вичу и како реаговати на агресију

Људи почињу да говоре гласније и да вичу када су јако узрујани или несигурни, уплашени или изнервирани. Шта осећамо док вичемо и зашто то радимо, објашњава руски психолог и председник Међународне академије за психологију иновативног развоја Татјана Черепанова.
Sputnik
ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ

Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).

Психолози сматрају да на такав начин људи покушавају да привуку пажњу на своје проблеме, подсвесно моле за помоћ и желе да се све брзо промени на боље. Вика је, у ствари, начин обраћања онима који нам прете. Али зашто они, уместо да прискоче у помоћ, напротив, узвраћају истом мером или се крију?

„Неко се љути, неко се осећа немоћним или узрујаним и све то изазива реакцију када човек почиње да виче. Односно, то је механизам који се састоји од три компоненте: наших мисли, наших осећања и нашег понашања. Када особа виче, она напада, а онај ко се плаши он се крије. Међутим, обично се све то дешава несвесно, ми не контролишемо тај механизам који нас тера да вичемо“, рекла је Черепанова.

Вику други доживљавају као напад, а они на које је усмерена вика имају две могућности – да одговоре или да се повуку. Постоји и још један начин реакције, натерати оног ко виче да се сам избори са својим емоцијама и да их елиминише. Психолози могу да науче разним техникама - на пример, на који начин правилно разговарати са шефом који не познаје друге облике комуникације са подређенима осим разговора повишеним тоном.
Докторка сматра и да ако се у породици разговара повишеним тоном, онда деца науче да је такво понашање исправно, а то је неприхватљиво понашање.

„Ако су родитељи навикли да вичу једни на друге, онда ће и дете прихватити такав модел понашања. Такав 'емоционални пљусак' у комуникацији са блиским особама за мене значи да сам ја та која не може да се избори са својим емоцијама, па сам зато викала на своје дете. Односно, ја сам му предала своју бол и рекла му: ‘Не могу да се изборим са тим, молим те избори се ти како знаш’. А шта детету остаје, остаје му само да плаче, преброди то и настави даље“, објашњава руски психолог.

ДРУШТВО
Руски психолог открио када ћемо живети са мање стреса
Коментар