Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).
„Неко се љути, неко се осећа немоћним или узрујаним и све то изазива реакцију када човек почиње да виче. Односно, то је механизам који се састоји од три компоненте: наших мисли, наших осећања и нашег понашања. Када особа виче, она напада, а онај ко се плаши он се крије. Међутим, обично се све то дешава несвесно, ми не контролишемо тај механизам који нас тера да вичемо“, рекла је Черепанова.
„Ако су родитељи навикли да вичу једни на друге, онда ће и дете прихватити такав модел понашања. Такав 'емоционални пљусак' у комуникацији са блиским особама за мене значи да сам ја та која не може да се избори са својим емоцијама, па сам зато викала на своје дете. Односно, ја сам му предала своју бол и рекла му: ‘Не могу да се изборим са тим, молим те избори се ти како знаш’. А шта детету остаје, остаје му само да плаче, преброди то и настави даље“, објашњава руски психолог.