„Русија мора ратовати“: Ремек-дело „Рат и мир“, актуелније него икад, поново на позоришној сцени

Уочи дуго најављиване премијере представе „Рат и мир“ која ће, у режији Бориса Лијешевића, бити изведена 30. маја на Великој сцени Народног позоришта, Федор Шили открива колико је било захтевно урадити драматизацију чувеног Толстојевог романа који је одавно стекао статус грандиозног и непоновљивог. Пред сутрашњу премијеру и проверу вишемесечног рада пред публиком и критиком, Федор Шили каже да више осећа радост и узбуђење него трему.

„Више од теме осећам узбуђење и радост да изађемо на сцену и покажемо публици шта смо направили после једног лепог и радосног, али и озбиљног и кретивног посла.“

Он подсећа да је извођење „Рата и мира“ и драматизовање овог дела врло ретко, због броја ликова и количине радње, тако да није чудо што је последњи пут постављено и играно у Србији пре 40 година.

„И редитељ и ја смо од почетка говорили да морамо бити спремни да се одрекнемо неких дивних ликова, мисли, реченица зарад јасноће приче, да бисмо је свели на суштину. За нас је та суштина и оно што даје универзалност и вечну актуелност Толстојевом роману чињеница да сви његови ликови трагају за нечим. Трагају за смислом живота, за срећом, трагају за Богом. Пјер Безухов се у једном тренутку запита чему служи наш живот, зашто смо на овом свету, шта ми то треба да урадимо са нашим животима... И то сам узео као основно питање представе: шта ми заправо треба да радимо, шта је наш циљ“, објашњава драматург.

А сви трагају. Кнез Андреј жели славу, Наташа Ростова је у сталној потрази за љубављу, Пјер Безухов жели да буде руски Наполеон и да од Русије створи републику и ослободи мужике...

На питање да ли је у његовом читању сукоб смештен у љубавни троугао Безухов- Болконски-Наташа Ростова или он извире из унутрашњег света јунака као сукоб жеља и немогућности да се реализују, Шили одговара да су се трудили да у овој позоришној поставци буде и једног и другог.

„Покушали смо да представимо обоје, уз важну напомену да је један од заплета и рат. Кад се нешто зове 'Рат и мир', онда морате имати и једно и друго, и рат и мир. У том смислу, овде имамо и Битку код Аустерлица и Наполеонову инвазију на Русију 1812. године. Покушали смо да некако направимо баланс између те епске приче о рату и политици и тих унутрашњих ратова који се одвијају у душама јунака. То је дакле и буквални и метафорички рат, мешање макро и микро света које је увек узбудљиво“, објашњава Федор Шили.

Он објашњава и зашто та два рата нису једнако присутна на сцени.

„Ратних сцена има можда 20, 30 одсто у представи. Ово је ипак људска драма, а што се тиче ратних сцена, мени је то било драмски занимљиво само у оној мери у којој говори шта се дешава са нашим протагонистима у рату: неко буде рањен, неко погине, неко буде заробљен. Уосталом, ви немате физички могућност да на сцени као на 30 страна књиге описујете куда иде лево или десно крило коњице или пешадије. Филм је створен за то. Овде морате да се прилагодите позоришној стварности и урадите нешто другачије, јер не можете извести десет хиљада људи на сцену.“

Иако у његовој драматизацији није био много простора за пишчев јединствен однос према историји, Шили напомиње да је та Толстојева теорија историје веома важна.

„Остали смо у епохи, нисмо ништа покушавали да осавременимо. Иако се за Толстојев лични однос према историји, који је јако занимљив, није нашло простора у драматизацији, важно је имати на уму да 'Рат и мир' није само роман у класичном смислу и да значајан део те књиге представљају есејистички делови у којима писац говори о својој теорији историје. У њима видимо како се он противи начину на који историчари третирају историју. Толстој говори о томе како се историја тумачи кроз поступке великих људи, као што су Наполеон, Јулије Цезар, Александар Македонски и каже да то није тачно. Он сматра да не стварају историју велики људи него се историјски догађаји дешавају само с тога што су се морали догодити. Не ствара историју воља једног човека, него низ неких догађаја, сличајности. У роману читамо да после француске инвазије мужици отказују послушност руским господарима јер им Французи обећавају слободу. И када им Николај Ростов каже 'шта, буну дижете', не можете а да у томе не видите клицу руске револуције која ће доћи сто година касније. И онда схватате да је и та револуција догађај који се припрема цео век и да се није догодила зато што је цар Николај био слаб владар или из неких сличних разлога. Она се догодила зато што је морала да се догоди.“

Од чувених јунака које ћемо видети на сцени Народног позоришта Шили наводи Пјера Безухова којег игра Ненад Хаџи Маричић, кнеза Николаја Блконског у извођењу Миодрага Кривокапића, кнеза Андреја у тумачењу Данила Лончаревића, кнегињицу Марију коју игра Златија Оцокољић Ивановић, грофа Ростова у тумачењу Душана Матејића. Наташа Ростова је Теодора Драгићевић, кнез Василиј Курагин је Слободан Бештић, Елен - Калина Ковачевић, Наполеон - Недим Незировић...

„Представа траје око три сата са паузом, испод тога не можете ни очекивати када радите 'Рат и мир'. Ово је дело које се ретко поставља на сцену и кад вам се укаже та прилика – морате је добро искористити. Не смете се одрећи свих тих сјајних ствари које говоре о потреби да урадимо нешто са својим животима, да не трошимо узалуд време, да будемо укључени у своје животе. Да ли неко тражи да буде славан, да буде вољен, да ли неко тражи Бога, или тражи да као Наполеон створи некакав нови политички систем... све је то код Толстоја толико живо, снажно, толико актуелно. Та трагања која представљају његови јунаци никада неће престати. Зато и имамо одговорност да то велико чудесно дело прикажемо у његовом пуном сјају.“