Представа „Читач“ која ће бити премијерно изведена 24. октобра на сцени Београдског драмског, једна је од најпознатијих прича о преиспитивању прошлости, али и личне одговорности. Лијешевић каже да је она и својеврсна потврда да о прошлости још увек не постоји јединствен став.
„Не само да не постоји јединствен став о ратовима које памтимо, него ни о Првом и Другом светском рату, чак ни у нашем региону“, сматра редитељ награђиваних представа „Елијахова столица“, „Брашно у венама“, „Употреба човека“…
Драма „Читач“, рађена по мотивима романа Бернхарда Шлинка, у драматизацији Федора Шилија и Лијешевићевој режији, прича је о тинејџеру Михаелу који ступа у страсну везу са 20 година старијом Ханом Шмиц и та веза траје све док она не нестане из његовог живота. Седам година касније као студент права одлази на суђење надзорницама у логору Аушвиц и на оптуженичкој клупи види своју највећу љубав. Тада почиње у њему борба какав став да заузме, како да се носи са чињеницом да је она починила злочин, истовремено покушавајући да је и разуме и осуди.
Покушавам да схватим колективне трауме и да заузмем став
„Мени је увек најважније да ишчитам време у коме живимо и проблем које оно носи, мој доживљај овог времена. Када своје време пронађем у неком материјалу, мотиве који су и данас присутни, онда сам спреман да почнем то да радим, било да се радња дешава у царској Русији или неком другом времену“, објашњава редитељ.
Он наглашава да жели да говори о ономе што је људима данас важно, што их се тиче.
„То је мој покушај да схватим време у коме живим, сопствену прошлост, колективне трауме и да заузмем прави став према томе. Мислим да је сваки мој рад заправо дијалог са самим собом или бар покушавам да то буде — дијалог са супротстављеним стварима унутар мене“, појашњава Лијешевић.
Основни разлог да прихвати роман Бернхарда Шлинка, како објашњава, јесте тај што се радња дешава 15, 20 и 25 година после Другог светског рата, а његови јунаци се налазе у, како примећује, „истој позицији у којој се ми данас налазимо“.
Лијешевић подсећа да се цео регион узбурка кад год се примакне неки празник који слави нечију победу.
„Јавност се оштро подели на једне који мисле да то треба славити и друге који сматрају да то не сме да се слави. И даље се рађају генерације које пију те трауме од својих родитеља и желе да се свете за нешто што се десило пре 100 година. То су теме које ми је овај роман отворио и начин на који своје време ишчитавам у њему“, објашњава редитељ.
Кроз суочавање са кривицом обнављамо људскост
Једна од тема Шлинковог романа јесте и покушај младе генерације да се носи са наслеђем својих очева — наслеђем рата, злочина, гробница и логора, у чему нису учествовали, али кривицу носе.
„Карл Јасперс каже да колективна кривица не постоји и да кривица не мора да буде терет, него задатак поновног обнављања људскости. Кроз суочавање са кривицом, обнављамо људскост у себи. Стојимо загледани у ништавило и препознајемо га“, наводи Лијешевић.
Редитељ представе „Читач“ цитира оца главног јунака који каже: Ми смо васпитавани за послушност, али и за избегавање одговорности.
„Одговорност је задатак сваког од нас, нешто што се гради временом. То је способност да се одговори на ситуацију у којој се налазимо. Одговорност тражи зрелост и унутрашњу снагу и то сматрам да би требало да се преноси трансгенерацијски. Код нас се трансгенерацијски преносе само трауме, а у овом роману имамо добар пример како се преноси одговорност“, истиче Лијешевић.
Образовање нам, наглашава Лијешевић, може улити ту одговорност.
„Писац нам нуди одговор шта нам може помоћи, шта нас може променити, шта нам може улити одговорност. То је описмењавање и образовање. Књиге и читање су његов одговор на питање како да узнапредујемо као друштво. Михаел Берг на дан када је Хана требало да изађе из затвора, а заправо се убила, улази у њену ћелију и проналази књиге Прима Левија, Ели Визел, Тадеуша Боровског и Хане Арент. То су писци који говоре о Холокаусту, логорима, чуварима логора, а неки попут Прима Левија су и сами искусили логор. Њих је Хана читала и схватила да ’радила сам свој посао‘ није објашњење, него да је одговорна за смрт људи. То је искорак не из неписмености у писменост, него из несвести у свест, из неодговорности у одговорност. Ова представа је прича о стицању одговорности“, наводи Лијешевић.
Једно од кључних питања главног јунака јесте да ли је могуће и разумети и осудити злочин и злочинца који нам је близак.
„Ако се одговор тражи, то је већ одређена одговорност. Сигуран сам да долазак на циљ није толико важан, колико пут до циља“, сматра редитељ.
Главне улоге у „Читачу“ играју Марко Грабеж и Мирјана Карановић, а у ансамблу су и Слободан Бода Нинковић, Јадранка Селец, Милица Зарић и Иван Томић.
Лијешевић открива да се припрема за режију представе „Рат и мир“ у Народном позоришту, али каже да није сигуран да ли ће до тога и доћи.
„Као да се обистинила она енглеска пословица: ’Како да насмејеш Бога? Само прави планове‘. Толико је планова било и све је доведено у питање. Надам се ипак да ће бити ’Рата и мира‘.“
