Овај празник спада у покретне празнике – пада истог дана, али се мења датум јер се рачуна од Васкрса. Празнује се увек у четвртак, 40 дана после Васкрса, а десет дана пре Духова.
По хришћанском учењу, после васкрсења, Христос је боравио на земљи са ученицима четрдесет дана, јављајући им се, учећи их и, нарочито, учвршћујући им веру после Голготе и распећа. Сам чин Вазнесења збио се у Витанији, селу на источној падини Маслинове горе, удаљеном два километра од Јерусалима.
Тога дана се завршио Христов боравак на земљи, ради спасења и искупљења људског рода. Христос се пред апостолима, благосиљајући их, вазнео на небо и сео са десне стране Бога Оца.
У народу је празник Вазнесења Господњег познатији као Спасовдан. Значај овог празника присутан је кроз читаву историју. Највећи историјско-правни документ српске средњовековне државе, чувени Душанов законик, обнародован је на Спасовдан 1349, а допуњен такође на Спасовдан 1354. године.
Када је деспот Стефан Лазаревић 1403. године устоличио Београд као престоницу, у част обнове и напретка, Град је као своју крсну славу узео Вазнесење Господње – Спасовдан.
Данашњу форму постојећег славског обреда уобличио је 1862. године митрополит београдски Михаило Јовановић, тадашњи поглавар Цркве Кнежевине Србије. На његов предлог, упућен кнезу Михаилу Обреновићу, 1863. године је саграђена и Вазнесењска црква која је успела да сачува оригинални барјак Управе града, преноси Национална географија.