То би такође могао бити еволутивни механизам који су развиле различите врсте кичмењака за одржавање групне будности, закључио је еволуциони биолог са Политехничког института СУНИ у Њујорку Ендру Галуп након што је прегледао десетине истраживачких радова о могућим друштвеним аспектима овог феномена.
Сам процес зевања је ненамеран физички рефлекс. Међутим, неке животиње су се очигледно прилагодиле да то тумаче као знак да се нешто дешава њиховој браћи – да се мења стање спавање/буђење, да јој температура мозга расте, или да доживљава стрес или смањену активност мозга – тј. умор.
Зевање се покреће у покушају да регулише физичко стање организма и врати га у баланс. Али за друге представнике исте врсте, барем за оне који живе и делују у групама, то је знак да је њихов друг уморан и да није упозорен на могућу опасност. Они тако сами постају буднији, чинећи групу спремнијом да реагује на потенцијалне опасности, указао је Галуп у свом истраживању, преноси „Сајенс алерт“.
Када је у питању заразно зевање, научници верују да су ту укључени неурони огледала, посебне мождане ћелије које реагују на уочене радње других. Када је реч о друштвеном значењу, Галуп тврди да заразно зевање – када други чланови групе почну да зевају након што виде да припадник њихове групе, па чак и различите врсте, чини исто – повећава моторичку синхронизацију и може се десити ако посматрање тела животиња такође захтева одређени степен регулације за постизање баланса.
Заразно зевање би такође требало да повећа будност целокупне групе, као што је то случај када постоји зараза, додао је Галуп.