Научници су истраживали шта се то тачно дешава у нашем мозгу како би пронашли одговор на питање шта покреће ову активност након што видимо друге како зевају.
Тим универзитета у Нотингему открио је да је кључан део мозга одговоран за моторичке функције. Примарни моторни кортекс такође игра важну улогу у случајевима као што је Туретеов синдром. Научници кажу да би разумевање „заразног зевања“ могло помоћи у разумевању и тог и сличних поремећаја. Заразно зевање је уобичајени облик ехофеномена, аутоматске имитације других.
Исти случај је и код Туретеовог синдрома, али и епилепсије и аутизма. Заразно зевање није својствено само људима.
И животиње, укључујући псе и шимпанзе, такође су подложне овом феномену, кажу научници. Али разлог због којег се зевање шири од особе до особе, или од животиње до животиње, остаје непознат.
Да би тестирали шта се одвија у мозгу током феномена, пратили су 36 добровољаца који гледају друге док зевају. У студији објављеној у часопсу „Кјурент бајолоџи“ некима су рекли да је добро зевати, док су другима тражили да покушавају да се суздрже.
Потреба за зевањем била је различита од особе до особе, зависно од рада њеног примарног моторног кортекса. Користећи спољне транскранијалне магнетне стимулације било је могуће мерити „осетљивост“ или склоност ка зевању.
Ове струје биле су намењене стимулацији моторичког кортекста, за који се сматра да контролише зевање. Током експеримената учесници су замољени да процене колико је интензиван нагон за зевањем бодовањем на скали. Када су били замољени да одоле зевању, нагон за зевањем се повећао.
Склоност ка зевању повезан је, дакле, са нивоима мождане активности у моторичком кортексу — што је она већа, већа је и вероватноћа да ће особа зевнути. Професорка когнитивне неуропсихологије Џорџина Џексон, која је радила на студији, рекла је да би резултати студије могли да имају широку употребу.
„Код Туретеовог синдрома, ако смањимо осетљивост, могли бисмо доћи и до мање тикова, а то нам је циљ“, казала је.
Професор Стефан Џексон је додао: „Ако успемо да схватимо како измене у кортикалној осетљивости доводе до неуронских поремећаја, можда бисмо могли и да их обрнемо. Тражимо персонализоване третмане без лекова, користећи ТМС који би могао да буде ефикасан у модулацији дисбаланса у мрежама мозга.“
Истражују и везу између емпатије и зевања, а помоћу ТМС-а би могли доћи до „новог приступа“.
„О зевању још увек знамо релативно мало. Различите студије су представиле везе између заразног зевања и емпатије, али су та истраживања још увек недоследна“, казао је др. Андрев Галуп.
„Тренутна открића иду у прилог доказима да то можда и није повезано.“
Извор: Инфо.кс.
