Научна конференција „Пристајем на све – прилози за музичку историју групе Јужни ветар“ одржана је у Институту за европске студије у Београду. О музичкој групи/продуцентској кући презреној и од тада презрених народњака, излагање је имало десетак научника а специјални гости били су први човек Јужног ветра Миодраг Илић – Миле Бас и једна од звезда „велике петорке“ Шемса Суљаковић.
За публицисту Огњена Лопушину, учесника конференције и аутора првог озбиљног текста о дружини Милета Баса, „Јужни ветар – највећи југословенски бенд“ научна конференција значи да су држава и органи који су формално задужени за бављење културом препознали значај који та група има у изградњи културних матрица Срба.
„У озбиљној држави наука би заиста морала да се бави проучавањем културног развитка и у том смислу мислим да је значај конференције капиталан, што доживљавам као манифестацију озбиљне државе“, сматра Лопушина.
„Панк је елитизам“: Јужни ветар – једини југословенски андерграунд
„Јужни ветар је једини југословенски андерграунд, за разлику од панка и њу вејва који су изразито елитистички на овим просторима. Реч је о аутентичној музици која и данас живи негде на маргини друштва, у социјалним слојевима који су потиснути. С друге стране, тај напор озбиљне институције каква је Институт за европске студије уз зборник који би требало да се појави јесте легитимизација истраживања Јужног ветра као озбиљног феномена“, каже за Спутњик др Миша Ђурковић, директор Института.
Он додаје да је његов приступ у систему истраживања популарне музике усмерен у правцу ревалоризације онога што су општа места, митови и „тај ненормални систем вредности“ као и показивање како је музика реално функционисала на различитим нивоима.
„Отуд је однос према Јужном ветру као евидентно најважнијем феномену популарне музике на простору бивше Југославије прва ствар од које би иначе требало да се крене“, наглашава Ђурковић.
Оријентално наслеђе – „Српска јаничарска музика“
Пре свега, реч је о невероватној комерцијалности тог пројекта. Свих пет певача „велике петорке“ Јужног ветра (Синан Сакић, Шемса Суљаковић, Драгана Мирковић, Миле Китић и Кемал Маловчић) на врхунцу свог рада од 1985. до 1988. сваке године су снимали по један албум који је ишао у минимум 500.000 продатих примерака, додаје Ђурковић.
Друга ствар је да је читав ниво модернизације народне, па чак и новокомпоноване мејнстрим музике резултат рада Милета Баса који је свео велике народњачке оркестре од тридесетак људи на минималну поставу која је грађена по моделу рокенрол бенда са увођењем ритам-машине.
„Најатрактивније је увођење тих оријенталних ритмова, испитивање њиховог порекла, као и нека врста фузије која заиста припада таласу 'врлд мјузика', а с друге стране, Јужни ветар потпуно ревалоризује, што би рекао Стеван Гајић, 'српску јаничарску музику' као и музику дервишких редова на овим просторима, циганско и оријентално наслеђе српске традиције, онога што је Босна давала у разним облицима, од севдалинке до илахијског певања које је присутно у неким нумерама Кемала Маловчића“, објашњава Ђурковић.
О(п)станак Срба у културној матрици Истока
Према Лопушини, утицај Јужног ветра на музичко стваралаштво које је уследило после година „велике петорке“ је изузетно битно и види се у стварима које се и данас снимају, почевши од Футе и Злаје, преко раног Гранда, до данашњег стваралаштва Цобија, Расте, Тее Таировић. Јасно је да је то незнатно измењена музичка матрица Јужног ветра.
„Друга ствар која је далеко најважнија је охрабривање српског народа да остане у културној матрици Истока. Тачније, не да остане него да добро разуме и прихвати оријентални део наших личности и ту је Јужни ветар дао допринос који је тешко преценити. Поготово у данашње време у светлу сукоба и престројавања света мислим да је Јужни ветар капитална појава на пољу културе код нас“, сматра Лопушина.
Српска мека моћ Милета Хомеинија – модернизација Бугарске
Према Ђурковићу, ставови према „изузетно сложеном феномену“ Јужног ветра су вишеструки, а на конференцији је показано како се прича о Јужном ветру тумачи и чита у зависности од времена и простора. Отуд је значајно учешће Венцослава Димова, етномузиколга из Бугарске који је дао њихов поглед како им је „исток долазио са запада“, из Србије, и како су Бугари преко Јужног ветра откривали модернизацијску причу.
„И дан данас се цело наслеђе Јужног ветра са свим својим изданцима касније у региону тумачи као један од основних и најважнијих инструмената српске меке моћи, дакле као неког југословенског али и српског посебног наслеђа“, истиче Ђурковић.
На конференцији је поменут и чувени моменат из 1994. кад је појац Драгослав Аксентијевић пустио Драгану Мирковић у Скупштини Србије указујући да је то „удар ислама“.
„Милета су звали Миле Хомеини, постојале су теорије како је он плаћен за исламизацију и оријентализацију целог овог простора. Али битно је подсетити да су то дебате које у нашој култури постоје још од 1860. кад су Корнелије Станковић и Мокрањац са врло сличних позиција приступали оријенталном наслеђу код нас као и да је у више наврата покушавано да се оно сузбије или означи као наводно несрпско. Битно је подсетити и данас да је то легитимни део нашег наслеђа. Пре свега, то је музика која је изузетно занимљива, сложена и компликована, то је српско музичко наслеђе, и ромско и других народа из окружења, али су Срби све то интегрисали и направили врло занимљив продукт који је опстао и дан данас функционише“, сматра Ђурковић.
„Велика петорка“ плус Луис, Јашар, Лепа, Ханка…
Јужни ветар је прошао кроз три фазе. Прва, најславнија трајала је од 1982. до 1991. у којој су Миле Бас, Перица Здравковић и Сава Бојић пулс „велика петорка“ чинили основу уз коју је долазила прва лига комплетне југословенске популарне музике укључујући такве величине какве су Лаза Ристовски, Боки Милошевић, Јосип Бочек или тада клинац, а данас велика алтернативна звезда Звонко Демировић, додаје Ђурковић.
У другој фази од 1991. до 2000. године Перицу је заменио Бане Васић, а на конференцији је показано зашто је Миле под утицајем ратних дешавања доста смањио оријентални мотив и вратио се на „двојку“, наслеђе Косова и србијанску традицију. У трећој фази кад су и Перица и Сава отишли Миле и даље ради на неком нижем нивоу.
Све то време, Јужни ветар је сарађивао са великим звездама народне музике попут Зорице Брунцлик, Лепе Лукић, Бобана Здравковића, Ханке Палдум...
Према Лопушини, албум Јужног ветра са Луисом је јако занимљив, поготово кад се гледа тотал дизајн, односно визуелни израз, спотови и мизансцен. Осим тога и Јашар Ахмедовски снимио је неколико албума са Јужним ветром, а постојала је и јако занимљива продукција ромске музике од Шабана Бајрамовића до Звонка Демировића, међутим та музика је популарна на југу Србије али је пропустила да има масиван утицај какав су имали певачи из „прве петорке“.
Синдикални и Гробарски треш Синан
Ђурковић сматра да је данас рецепција Јужног ветра много шира и мање оптерећена, условно речено, идеолошким поделама које смо наследили.
„Чињеница да Београдски синдикат има песму која почиње семплом Синанове 'Еј откад сам се родио' и да су познати уметници из Гробарског треш романтизма урадили два мурала посвећена Синану, на Дорћолу и у Лозници показују да су млађе генерације много мање оптерећене наслеђем и поделама и да је данас потпуно нормално и легитимно да кад истражују музичку традицију ових простора, једнако присвајају Смак, Тозовца, Мирослава Илића и Јужни ветар“, закључио је Ђурковић.