Протекле недеље, статус кандидата за чланство у ЕУ, добила је Украјина, уз Молдавију. Земље Западног Балкана, пре свих Северна Македонија и Босна и Херцеговина, које би приљежно да испуне све домаће задатке, мењале су имена држава, преписивале европске законе, наметале издиктиране бриселске стандарде, мимо воље и културолошке традиције својих грађана и — нису добиле ништа.
Убијати цивиле — европски стандард
Није довољно да мале потлачене државе из нашег окружења, свакодневно исказују љубав и лојалност према Америци, НАТО и сваковрсним интеграцијама да би се отворили статусни преговори ка учлањењу.
Статус кандидата добија Украјина у којој је од 2014. године убијено око 14.000 руских цивила међу којима око 500 деце.
Није довољно да преко ЕУ машинерија, провладиних института и послушних државних чиновника усвајате и примењујете прописе о заштити свих врста људских и грађанских права.
Статус кандидата добија Украјина која је потпуно забранила употребу руског језика у школама (после четвртог разреда), банкама, јавним службама, поштама, продавницама...
Није довољно да балканске земље, после перманентних униформних инструкција, прихвате европску верзију „суочавања са прошлошћу“, да дођу до „историјске катарзе“ на основу западних уџбеника, и да се суоче са међунационалним фрустрацијама како би дошле до помирења.
Статус кандидата добија режим који, применом „ЕУ стандарда“, подржава неонацистичке наоружане банде, екстремистичке војске које ратују у славу фашистичког зла, све са истетовираним кукастим крстом на рамену и са хитлеровски испруженом руком.
Срушиш државу и на правом си ЕУ путу
Није довољно обрачунавати се са корупцијом, мењати правосудне системе и водити ратове против сваковрсних националних и међународних криминалаца.
Статус кандидата добија Украјина, земља у којој је до гомиле пепела распршен и суновраћен комплетан политички, правосудни, институционални и етички систем.
Није више за ЕУ битно да државе које јој се приближавају знају бар које су им границе, на којој територији се испуњавају елементарни стандарди који се оцењују и да ли је земља која напредује у конфликту који омета њен елементарни развој и напредак.
Статус кандидата добија Украјина, земља чије државне границе ЕУ не зна, пошто је Крим интегрални део Русије, Донбас има легитимне аспирације за самоопредељењем, а Пољска већ показује афинитете према западу државе и Галицији према којој има историјске апетите.
Европска унија је протекле недеље, одлуком да Украјини додели статус кандидата за чланство доказала пластично да више не постоји.
Одавно је већ свима потпуно јасно да ЕУ нема ни вољу ни капацитете и геостратешке намере да се шири и да јача.
Хоће ли Србија на пут „украјинских интеграција“
Али, новом позицијом, сахрањена је чак и мистификација да та беспрекорна миротворачка Унија Старог континента почива на неким идеалима, правдољубивим мотивацијама и на систему правила која уводе ред и грађанима обезбеђују нормалан живот.
И шта ћемо сад — иако имамо најбољу песму али не долазимо из Кијева?
Треба ли Србија, која је у Бриселу опет добила само пацке уместо похвала због напретка, можда да се угледа на свеукупне украјинске вредности како би отварала фамозне кластере и поглавља и тако прелазила препреке до ЕУ?
Морамо ли поред санкција Русији, на које нас безуспешно приморавају, још да уђемо и у рат са том православном и братском силом?
Хоћемо ли даље да путујемо на — украјинским интеграцијама?