Мета хајке био је Ђоковић на почетку године, притворен је и потом депортован из Аустралије, онемогућено му је да игра на Аустралијан опену и да се бори за десету титулу на том турниру и требало му је времена да све процесуира, прегрми и настави даље.
Вимблдон ове године је потврдио да је Ђоковић већи од свега тога, ишао је корак по корак, ређао победе и на крају савладао Ника Кирјоса после четири сета и то пошто је изгубио први.
Олакшање, емотивно пражњење и вероватно „вртење“ свих могућих филмова који су се одвијали пред његовим очима у последњих неколико година.
И коначно – сузе, сам са собом, на клупи, после обиласка тима и породице, Ђоковић је сео како би сабрао мисли, а зачин свему биле су и сузе, шампионске сузе катарзе због свега проживљеног и због повратка на позицију која му припада, а она је шампионска.