Пратите Спутњик и на летовању
Спутњик Србија неометано можете читати широм Европе на мобилној апликацији коју ћете пронаћи ОВДЕ. Апликацију такође можете преузети и путем линка apkfab.com
„Губећи на бојном пољу, украјински режим и његови западни покровитељи не презају од крвавих инсценирања како би сатанизовали нашу земљу у међународном јавном мњењу. Већ су се догодили Буча, Маријупољ, Краматорск, Кременчуг. На припреме нових инсценираних инцидената редовно са чињеницама у рукама упозорава руско Министарство одбране“, приметио је Лавров.
Провокативна инсценирања у извођењу Запада и његових послушника имају препознатљив потпис. И нису почела у Украјини, већ много раније, додао је министар.
Лавров као први пример наводи српску покрајину Косово и Метохију и село Рачак 1999. године. Група инспектора ОЕБС-а стиже на место проналаска неколико десетина лешева обучених у цивиле. Шеф мисије одмах, без икакве истраге, објављује да је у питању геноцид, иако није у мандату међународног званичника да доноси такве закључке. НАТО одмах почиње оружану агресију на Југославију, намерно уништавајући телевизијски центар, мостове, путничке возове и друге цивилне објекте. Касније се са сигурношћу испоставља да убијени нису били цивили, већ милитанти банди Ослободилачке војске Косова, преобучени у цивилну одећу.
Међутим, инсценација је већ послужила као изговор за прву од потписивања Завршног акта из Хелсинкија 1975. о незаконитој употребу силе против државе-чланице ОЕБС-а. Индикативно је да је шеф мисије ОЕБС-а, чија је изјава послужила као окидач за почетак бомбардовања, био амерички држављанин Вилијам Вокер. Главни резултат агресије је насилно одвајање Косова од Србије и стварање тамо највеће америчке војне базе на Балкану Бондстил, пише Лавров.
У чланку се даље наводи као пример 2003. година и чувени перформанс државног секретара Колина Пауела у Савету безбедности УН са епруветом неког белог праха, који је целом свету приказан као антракс, наводно произведен у Ираку.
„И опет, инсценирање је успело: Англосаксонци и њима слични бомбардовали су Ирак, који још увек не може у потпуности да обнови своју државност. Дезинформација је брзо разоткривена: сви су признали да у Ираку није било биолошког оружја нити другог оружја за масовно уништење“.
Касније је један од покретача агресије, британски премијер Тони Блер, признао да је све било подметнуто, рекавши нешто у стилу: „Погрешили смо, свима се дешава“, подсетио је Лавров.
Сам Пауел се касније правдао чињеницом да су му „наместиле специјалне службе“. Било како било, то је била још једна монтирана провокација која је послужила као изговор за спровођење планова за уништење једне суверене земље.
Лавров даље подсећа на Либију 2011. године и убиство Гадафија, затим се десила Сирија 2013. и инсценирањима Белих шлемова, а после тога преврат у Украјини 2014. године.
Запад, који су представљали министри спољних послова Немачке, Француске и Пољске, заправо је принудио председника Украјине Виктора Јануковича да потпише споразум са опозицијом о окончању сукоба и мирном решавању унутарукрајинске кризе стварањем привремене владе националног јединства и одржавање ванредних избора у року од неколико месеци. Међутим, испоставило се да је и ово била инсценација: следећег јутра опозиција је извршила државни удар под русофобичним, расистичким паролама, западни гаранти споразума нису ни покушали да је уразуме. Штавише, одмах су почели да охрабрују пучисте у њиховој антируској политици, покренувши рат против сопственог становништва, бомбардујући градове Донбаса само зато што су одбили да признају антиуставни преврат. Због тога су становници Донбаса проглашени за терористе, опет уз подстицај Запада, истиче министар.
Када је рат у Донбасу заустављен, као резултат напора Русије, Немачке и Француске, фебруара 2015. године, закључени су Мински споразуми између Кијева, Доњецка и Луганска. Међутим, током наредних дугих седам година, нису ни прстом мрднули да приморају Кијев да уђе у директан дијалог са представницима Донбаса како би се договорили о питањима његовог посебног статуса, амнестије, обнављања економских веза и одржавање избора.
Западни лидери су такође ћутали када је Кијев, и под Петром Порошенком и под Владимором Зеленским, предузео кораке који су били директно у супротности са Минским споразумима. Штавише, Немци и Французи су изјавили да је директан дијалог између Кијева и ДНР и ЛНР немогућ, пребацујући сву одговорност на Русију, иако се то никада није помињало у документима, већ је све ове године, заправо, једина упорно захтевала њихову имплементацију.
Запад од 2014. безусловно руководи русофобичним режимом који је довео на власт државним превратом. Довођење Владимира Зеленског на чело било ког, макар и најмањег запаженог међународног форума такође је део инсценације. Он наступа, држи патетичне говоре, а када изненада неочекивано и предложи нешто разумно – лупају га по рукама, као што је био случај после истанбулске рунде руско-украјинских преговора: тада, крајем марта, као да је свануло у дијалогу, али је Кијев био принуђен да одустане, искористивши, између осталог, отворено монтирану епизоду у Бучи, објаснио је шеф руске дипломатије.
Вашингтон, Лондон, Брисел почели су да траже да Кијев не почиње преговоре са Русијом док Украјина не добије пуну војну предност. „Посебно се старао бивши британски премијер Борис Џонсон, а са њим и многи други актуелни, али који су већ показали сличну неадекватност западне политике“, додао је Лавров.
„Ако се данашњи догађаји посматрају кроз историјску призму, онда цела украјинска криза изгледа као велика игра по сценарију који је својевремено промовисао (Збигњев) Бжежински. Разговори о добрим односима, о спремности Запада да узме у обзир права и интересе Руса који су се нашли након распада СССР у независној Украјини и другим постсовјетским земљама, испоставило се да нису ништа друго до инсценација“, закључио је Лавров.