Ниједан Србин у кантону није мирно спавао: Ратне заставе у Сарајеву уливају страх у кости
Под ратним заставама које су се вијориле на протесту у Сарајеву, само у Сарајевском кантону деведесетих година је убијено 834 Срба, а на територији Унско-санског кантона, запаљено 38 цркава. Ако су се прекјуче Срби осећали несигурно, после синоћњег теферича им је још горе. Нема ни једног Србина у кантону који је ноћас мирно спавао.
SputnikОвако скуп испред зграде ОХР на којем су политичке бошњачке партије, грађанске организације и интелигенција своје неслагање са препоруком тзв. високог представника претвориле у ратну манифестацију коментарише Ђорђе Радановић, председник Одбора за заштиту права Срба.
Нападно ратна кореографија и присуство лица која су доминирала у време рата, никог нису оставила равнодушним, каже Радановић, са опаском да после овога нико нормалан неће пожелети да се врати у Федерацију.
„Слике са скупа подсећају на оно што се дешавало 1992-1995, на експлозију великобошњачке политике којом се жели зауставити све што би евентуално довело до побољшања положаја грађана других националности у БиХ. У поворци кроз Сарајево били су људи који су током рата служили бошњачкој Републици БиХ на начин што су директно координирали увоз оружја из муслиманских земаља“.
Плејада „заслужних“ грађана
Поред људи који воде Антидејтон покрет, Вијеће конгреса бошњачких интелектуалаца Сарајево и Круг 99 Сарајево, скупу су, каже, присуствовали и некадашњи шеф државне безбедности за регију Зеница где су ординирали муџахедини, те шеф кабинета Алије Изетбеговића, његов син Бакир који је знао шта се дешавало у Сарајеву.
„Сви они су добро упознати са чињеницом да су под истим ратним заставама, којима су синоћ били окружени, некада почињени страшни злочини над Србима“.
Њихова држава, њихов град
То што су предлози измена Изборног закона којима би Хрвати добили извесне бенефите тзв. виског представника Кристијана Шмита претворили од омиљене у најомраженију фигуру у бошњачком миљеу, Радановића не чуди.
„Бошњацима је Запад увек гледао кроз прсте. Сваки пут када су требали изгубити рат увек су се велике силе појављивале, претиле, а затим и бомбардовале Србе. Сада, када је први пут само наговештено да се може десити да се донесе одлука која не иде у потпуности у прилог Бошњацима, они су се организовали како би показали да је то њихова држава, њихов град“.
Посебан куриозитет било је, каже, појављивање Жељка Комшића, носиоца оредна Златног љиљана и симбола свега наопаког у БиХ. Реч је, каже Радановић, о човеку који представља Хрвате, а да није добио ни пет хрватских гласова јер га је директно изабрала бошњачка заједница, и то онај њен најекстремнији део.
За Србе ни струје ни воде
Ако је положај Срба у Федерацији сматран лошим, од синоћ се, каже Радановић, може рећи да је катастрофалан. Одбор је, каже, много пута на положај Срба указивао институцијама и конзуларно-дипломатским представништвима земаља потписница Дејтонског споразума, али сви они су, сем Русије, показали да немају слуха за Србе, али изузетно имају слуха када је у питању положај Бошњака у БиХ.
„У неформалним разговорима позивао сам их да покажу прстом на карту, насумично изаберу неко од 785 села, некада већински српска. У сваком би ведели исто- већину кућа срушених, оштећену цркву, уништен водовод и електромрежу у очајном стању. Генерално, услови за живот су врло лоши. То се не може рећи за бошњачка места у РС“.
Само пет километара даље…
Сигурно, каже, да су услови за живот у мигрантском центру Липа поред Бихаћа барем за један ступањ бољи у односу на живот Срба у Федерацији.
„Струја у српским селима код Бихаћа никада није прикључена, а повратници који су кренули у обнову кућа немају ни воду нити здравствену заштиту. Само пет километара даље, у мигранстком центру, постоји струја и вода, обезбеђено бесплатно лечење и интернет“.