Шта да кажете мајци која је изгубила дете у ”Олуји”

У дану када се обележава 27 година од почетка војно полицијске операције Олуја која је резултирала убиствима, прогонима и етничким чишћењем, незабележеним у историји од Другог светског рата, наш саговорник, саветник у Институту за савремену историју, покушава да помири своју личну историју са историјом драматичних догађаја који су се одвијали августа 1995.

Позив „побуњеном пучанству“

Прва асоцијација и сећање на Олују везује за службени позив председника Републике Хрватске упућен „српском пучанству са побуњених подручја. Моја породица је, каже Гулић, чула позив, али у највећем делу Крајине није било струје.

Фрањо Туђман са војском Хрватске

„Како ћете ви чути тај позив? Преко радија, ТВ? Ви не знате шта се дешава. Тај позив био је једно најобичније испуњавање форме. А какав је тај позив у контексту убијања људи на кућном прагу, у контексту паљевине српских села којих није било само у Олуји, која се одвијала и наредним недеља и месеци, и најважније какав је та позив уколико сте ви на два места ракетирали избегличку колону која је већ отишла на територију формално гледано друге државе. Уосталом, какав је тај позив ако ви у неколико наврата пресецате колону од Глине ка Двору и масакрирате несретнике који покушавају да се извуку“, пита се наш саговорник.

Слика из влака победе

Свесни искуства из Другог светског рата, али и свежег искуства из 90 тих година Срби су ,каже, добро знали да се од таквом позива не могу надати ничем добром, а то се у крајњем случају, каже, показало на основу Брионских транскрипата где стоји реченица коју Туђман изговара: Ми ћемо им тобож јамчити грађанска права.

Отворена изложба „Концентрациони логор Јасеновац 1941–1945. године” у Дому Војске Србије

„Чак и да заборавимо Други светски рат, а у појединим деловима Крајине не можемо да заборавимо, Срби су имали свеже искуство и Бљеска, и Масленице и Медачког џепа. У којој је мери позив био лицемеран говори слика влака победе и митинга на сплитској риви, где Туђман каже: Нису стигли да понесу ни прљаве гаће“.

Добри људи у несрећи

Са аспекта детета које сведочи страдања свог народа, Гулић каже да измичу детаљи, али суштина остаје. Остаје, каже, слика рушења свега, пропасти и када је касније гледао филм Балкан експрес коме је у фокусу Други светски рат, документа у пламену и људи који беже, некако му се учинило врло сличним . Поред тога, каже, запамтио је људе, по неки поглед, по неког човека

„Памтите оне који су вам помогли, памтите и оне који нису, али нарочито оне које јесу. Поменућу само једну епизоду: пролазећи кроз Брчко падала је киша а поред пута је стајала жена и заустављала возило са таблицама из Крајине. У том возилу је била моја породица. Жена није знала ни ко смо ни шта смо ми али нас је позвала у кућу на ручак. Замислите такав гест и то у контексту Брчког које је било такође у врло тешкој ситуацији“.

Олуја није инцидент већ завршетак дугог процеса

Са аспекта историчара, наш саговорник, Олују не сматра историјским инцидентом већ, како каже, завршетком једног дуготрајног процеса погрешних потеза који су се односили на српски народ у Хрватској и тешког страдања којем је српски народ у Хрватској био изложен.

Скулптуре које симболизују страдање 6.150 Срба над којима су покољ починиле усташе Јуре Францетића 1942. године.

„Олуја је просто у неку руку била завршетак једног вишедеценијског процеса и оставила је страховите последице. У томе није учествовала само хрватска војска већ је добар део масакра извео и Пети корпус Армије БиХ. Подаци говоре да је на простору бивше Републике Српске Крајине остало не више од 8000 људи. Из свега је јасно да циљ није био само „реинтеграција побуњених подручја“ већ и етничко чишћење“.

Несретнике су ловили као дивље звери

На драстично умањен број Срба у Хрватској, указује, утицала је не само Олуја, већ и Бљесак, Масленица и Равни Котари, Медачки џеп, Миљевачки плато и највише операција хрватске војске 1991. када је из Западне Славоније протерано преко 50 хиљада људи. О томе да се ближи катастрофа, могло се каже, закључити и из тадашње штампе.

Хрвати на обележавању годишњице акције "Олуја"

Касније се, каже, годинама суочавао са питањем да ли се ипак могло остати, и преживети?

„Ако сте усамљени на том простору, онда делите судбину оних несретника који су остали и које су најчешће ловили као дивље звери. Изгледа да је само зависило од тога на кога сте наишли. Ако сте наишли на човека у униформи наше војске онда сте остали живи, а ако сте наишли на војника у униформи непријатељске војске вас више нема“.

Има Срба још

На питање где је српско питање у Хрватској данас те може ли се повратник осећати пријатно у амбијенту који чува рецидиве усташтва, Гулић одговара питањем осећају ли се Срби у нашим енклавама на КиМ безбедно и то у условима када не могу да изађу из круга од 200 метара, па, ипак, каже, живе тамо.

„Важно је да имамо свест о томе да наши сународници још живе у Хрватској , да наши сународници живе у БиХ и то не само у РС већ и у Федерацији, да још увек има Срба на КиМ и да у сваком тренутку водимо рачуна о њиховим интересима“.

Највећи страдалници била су деца

О документарном филму "Пут у непознато" на којем је радио као стручни консултант, Гулић каже да је ово остварење другачије од свега што се до сада снимало на тему Олује.

Сећање на страдале Србе у акцији Олуја

„То је Олуја кроз сећања одраслих људи који су у то време били деца. То су људи који данас живе у Републици Србији, остварени су људи, на пословном и приватном плану, и они који су имали толико храбрости и воље да своје искуство поделе. На основу тог искуства видимо размере трагедије у Олуји и ко је највећи страдалник сваког рата без обзира на којој се страни налази, а то су деца“