Пратите Спутњик и на летовању
Спутњик Србија неометано можете читати широм Европе на мобилној апликацији коју ћете пронаћи ОВДЕ. Апликацију такође можете преузети и путем линка apkfab.com
На почетку је све изгледало како се и очекивало, а стигла је и јасна потврда зашто је Пешић одабрао екипу какву је одабрао и шта се с њом жели - бар када је прва петорка у питању.
На прву лопту, Јокић и Мицић су играчи који воде целу игру, али дешавање њихове игре зависи од посла који обаве Маринковић, Калинић и Лучић.
Агресивни, агилни, брзи на реакцијама - такви војници су неопходни Србији како би „плесачи“ имали отворен подијум за игру, самим тим и простор за испољавање своје магије.
Жестока одбрана, праћење игре у нападу и читање отворених позиција за асистенције, то је оно што треба Србији од Вање, Николе и Владимира, а то су они показали већ у првој половини прве четвртине.
Веома важно за Србију је и то да је Маринковић пронашао шут већ у првој утакмици, познато је да је тај сегмент његова врлина, али је још познатије да још лакше улази у кризу и да још теже излази из ње.
Јокић и Мицић су у уводним минутима показали шта могу, Сомборац је заплео мозгове ривалима, а најбољи плејмејкер Европе већ за шест минута имао је шест асистенција.
Проблеми су настајали у моментима када ривал убрза игру, прескаче уобичајене кораке и испаљује нерезонске шутеве који су се неким чудом претварали у навођене ракете.
И одлично је што се тако догодило у првој утакмици, одлично је и што је Јокић добио техничку грешку како би показао судијама да није врећа за ударање и да треба санкционисати противнике који имају жељу да га зауставе на сваки могући начин.
Више од тога, сви играчи су разиграни, само су Јокић, Маринковић, Давидовац и Мицић на терену провели више од 20 минута, а сјајна је чињеница да је Ристић искористио минуте у одсуству Милутинова.
Такође, јасно и да Недовићу недостаје такмичарски ритам, нешто слично се види и у случају Гудурића, а заједничко обојици је да што пре уђу у улоге преносилаца лопте и организатора напада јер су као такви есенцијални за српски тим.
На генерални утисак о утакмици са Холандијом треба додати и фактор шутева за три поена, готово двоцифрени број покушаја Србије је исцурео из коша, док је ривалима пролазило и оно што се не дешава на тренингу.
И то није нимало лоше - шут је променљива категорија и сада може да се промени само на другу страну, онда када то буде било најпотребније.
Дејан Давидовац - убацио је само један поен, али његов посао и не треба да буду поени у овој екипи. Помагао је у организацији игре, помагао на скоку, шуњао се са позиције три по чеоној линији, подметао тело у одбрани, али се чини да је све могао да уради на једном нивоу више. И тада би утисак био комплетан.
Вања Маринковић - слабо ко верује у њега, не делује ни да он увек верује у себе, али зашто је то битно када максимално поверење има од селектора. Фанатичан у одбрани на почетку утакмице и хируршки прецизан у шуту. На крају крајева, 18 поена, пет тројки и највећи плус Србије (24) у моменту када је он на терену. Охрабрујуће, веома охрабрујуће, али с надом да се такав ритам настави.
Никола Калинић - од свега помало, баш како Калинић највише воли. Као осица досадан у одбрани, у нападу се претварао у нечујног пијуна који је искакао таман када треба. Две погођене тројек из два шута, много контаката у одбрани и добрих реакција, све оно на шта нас је Калинић и навикао.
Владимир Лучић - видело се да му је селектор наменио улогу коректора у одбрани са позиције крилног центра што психолошки јако утиче на ривале и мења нападе. У нападу није био најактивнији, али је виђено оно што се очекивало - појављивао се када треба, чинио да га ривали забораве, реализација није била најбоља, али као што је рекао Спутњику пред пут у Чешку, Србија тек диже форму. Самим тим и капитен.
Душан Ристић - нередовним пратиоцима кошарке овај момак је непознаница, али је свакоме ко бар мало размисли о улогама у игри између обруча јасно зашто је нашао своје место у репрезентацији. И коме није, видео је сада. Бриљантно је ушао у ципеле другог центра, искористио одсуство Милутинова, убацио 11 поена, имао шест скокова и тројком запечатио стотку. Такви играчи су благо за сваку екипу и сваки тренер би желео да их има у саставу.
Никола Јокић - најбољи је радио оно што најбољи ради, чак и када су га тукли, вероватно више него што се то чини у НБА лиги. О игри не вреди трошити речи, магична је као и увек, али је јасно да је његов крик према судијама знак да он неће дозволити да буде врећа за ударање и да ће тражити поштовање. Самим тим, Србија је на добитку. Вишеструком.
Немања Недовић - недостаје му такмичарски ритам, нема оне одлучности у атацима која га је красила у Панатинаикосу, али је то и нормално јер је последњи пут играо такмицу пре петнаестак дана. Треба га сачекати, треба му дати минуте, биће користан за екипу.
Марко Јагодић-Куриџа - дискретни херој је добио скоро 20 минута на терену и стекао двоцифрени индекс корисности, користио је своје тело и искуство на најбољи начин, а одлучност и самопоуздање за неке озбиљније нападачке акције ће тек доћи.
Василије Мицић - шест асистенција за шест минута, на крају 12 успешних додавања и тројке у правом моменту, у тренуцима када су се дешавали кризни моменти са потенцијалном за паљење аларма. Већ је на високом нивоу, а како првенство буде одмицало сасвим сигурно ће подићи ритам и бити прави мотор Србије.
Марко Гудурић - промашио је све три тројке, имао један фаул над ривалом при таквом шуту и мучио се са плејмејкерским послом, али је све то нормално. Имао је проблем са повредом, пропустио је део тренинга и припрема, али време ради за њега, што је било јасно у ситуацији када је постигао кош уз фаул који је комотно могао да се окарактерише неспортским.
Огњен Јарамаз - за разлику од Гудурића, није га поколебао први промашај у шуту за три поена, наставио је и убацио три тројке, био брз, али му улога класичног плејмејкера у резервној петорци није баш најприроднија. Свакако, кроз утакмице прве фазе тај сегмент би требало да буде још бољи, а улога све познатија.