Србија као што се и очекивало има скор 4-0 до сада на Евробаскету. Оно што више радује од самих победа јесте и начин како се дошло до њих. Често чујемо ових дана како Србија сјајно изгледа, али због чега је заправо тако? На чему се базира наша игра? Пробаћу детаљније да уђем у суштину онога што ради наша репрезентација на оба краја терена. Данас ћемо анализирати одбрану, а сутра ће тема бити напад.
Одбрана екипе заправо почиње од њеног напада. Уколико посед завршите изгубљеном лоптом или лошом селекцијом шута, екипи то знатно отежава одбрану од контранапада. Противник има „живу“ лопту и може да вас нападне одмах, док су нападачи изненађени грешком и морају да се што пре врате у одбрану и да зауставе играча са лоптом.
Доба пример за претходно речено је утакмица против Грчке у оквиру квалификација за Светско првенствокоја нас је казнила у четири везана контранапада после наших грешака и то је веома тешко одбранити.
Србија у том делу ради сјајан посао у досадашњем току Европског првенства. Екипа узима велики број квалитетних шутева из добрих решења у нападу и број изгубљених лопти је сведен на минимум.
Оно што је најважније дефанзивно питање било за Србију пре првенства је како ће бранити пик ен рол са Николом Јокићем.
Често улазимо у „сиде одбрану“. То значи да не дозвољавамо играчу са лоптом да бира на коју страну ће да искористи блок, већ га остављамо на једној страни и усмеравамо га на Јокића. Приметно је да је Јокић доста високо у тој одбрани и не дозвољава шут противничком беку, а онда је задатак целе одбране да сачува њему леђа, односно да заустави рол кретњу играча којег чува Јокић.
Детаљ са утакмица
© РТС Скриншот
Физиономија наше екипе са високим и дугачким крилима (Калинић и Лучић) нам дозвољава да у тим ситуацијама више помажемо на пик ен ролу јер смо својом величином и антиципацијом способни да сами „затворимо“ и спречимо доста ствари које противник покушавама.
Још један пример из мечева пре Евробаскета може да нам ослика дефанзивне замисли Орлова.
Турска је пробала да нас нападне из тих ситуација пик ен попом (то су ситуације када се високи играч после блока отвара у ширину за шут за три поена, а не иде испод коша) и тако отежа посао Јокићу. Међутим...
Селектор Пешић је ту направио кључан тактички потез. Јокић није излазио на тај шут високог противничког играча, већ смо „ротирали“ са следећег играча и тако затворили то оружје Турске. За такву врсте одбране је потребна висина играча, распон руку и непрекидна концентрација на задатке, као и велика енергија коју је наша репрезентација приказала.
Детаљ са утакмица
© РТС Скриншот
У току утакмицеумемо дапроменимо врсту одбране и пређемо у „свич“ (преузимање). Оно што ми се посебно свиђа је да наша агресивност остаје и у тој врсти одбране. Обратите пажњу како Лучић искаче агресивно на пику са позиције четири и затим остаје на том беку, али је кључан тај његов први агресиван дефанзиван корак да они не могу лагано и комфорно то да нападну.
Јокић у тој одбрани пре свега својим играчком интелигенцијоми сада већ приличнимискуством, тачно зна колико треба да се одмакне од бека да га овај не победио лако у игри један на један, а опет да буде довољно близу да испарира на шуту.
Морам да напоменем и одличан притисак Огњена Јарамаза на противничке плејмејкере док је на терену. Често детаљ који не видимо, Огњен нам даје физичку компоненту која је неопходна.
Ипак треба бити реалан и рећи да је наша група најслабија на турниру. Можда ће се неке ствари видети као проблематичне против јачих екипа и на те ствари ће се реаговати „у ходу“.
Од свих тактичких детаља, ипак је најважнија једна ствар. Приступ. Наши играчи показују изванредан однос према одбрани и обавезама на тој страни терена.
Без обзира на све клупске и индивидуалне награде које су освојили у протеклом периоду, видно је да су сви дошли са жељом да се подреде екипи и њеном успеху.
Све што можемо да тражимо од играча смо и добили, максималан приступ и посвећеност. Нама навијачима остаје да само да играче подржимо краја, невезано за крајњи исход.