Већ смо причали на који начин Србија игра одбрану против својих ривала. У овој колумни ћемо о другој страни терена, оној која је популарнија код већине љубитеља кошарке. О нападу.
Који нови суперлатив о нападачкој игри Србије искористити, а да га већ нисмо чули ових дана? Ја ћу само допунити са пар података.
Србија просечно постиже највише поена по утакмици на турниру (93,2 поена), има најбољи проценат шута из игре (53%), други најбољи проценат шута за три поена (42%) као и највише асистенција од свих екипа (23,8 у просеку). То су све параметри који нам указују да Србија игра до сада изузетну нападачку кошарку.
Међутим, оно што је мене изненадило више од самих бројки, у анализи начина на који Србија игра и постиже кошеве, је то да ова екипа игра најједноставнију кошарку на турниру. Хајде да почнемо...
Напад
Напад једне екипе почиње на другој страни терена, од њене одбране. Врло је једноставно, уколико успете да натерате противника на изгубљену лопту или промашај из игре, отварате себи шансу да играте брже. Уколико примите кош, морате да изведете лопту и поставите позициони напад који ће сигурно бити спорији од контранапада.
Видели смо да је Србија била веома агресивна у одбрани (2. на турниру по броју украдених лопти) и из тога постигла велики број лаганих поена. Оно што имамо као уникатан квалитет је дефанзивни скок Николе Јокића. По правилу, центар када „скине“ дефанзиван скок, тражи погледом плејмејкера или бека у жељи да њему дода лопту да организује почетак напада јер то њему није природно.
Када Никола ухвати скок, имате лопту у рукама једног од најбољих додавача на свету. Видели смо велики број његових додавања која су или била за директан кош или за моментално стварање вишка у контранападу, где нашим играчима преостаје само да реше ситуације за лагане поене.
И ту долазимо до прве ставке нашег напада. Србија жели да трчи. Користимо сваку прилику да убрзамо игру, јер за тако нешто имамо играче који својим квалитетом и читањем ситуација на терену доносе добра решења у брзини игре.
Неколико играча је то и рекло у изјавама да селектор Пешић инсистира на трчању и то се видело у Прагу.
Уколико се ипак деси да Србија прими кош, неретко ћемо поново видети идеју екипе да жели да игра што брже. Улази се у транзициони напад, где после уводне кретње, лопта долази до Јокића, са четири играча око њега у широком распореду.
Таква поставка нам даје опције за добар шут (с обзиром да је празан рекет) или наставак у игру пик ен рол са неким од бекова.
Детаљ са утакмице
© Скриншот РТС
Овакав напад нам даје бржи улазак у позицију и даје играчима слободу у оквиру система да пронађу решења.
Занимљиво је да смо управо овим нападом и опцијом спуштања Николе Калинића у срце рекета отворили последње две утакмице против Изреала и Пољске.
Детаљ са утакмице
© Скриншот РТС
Што се тиче позиционе игре, када екипа жели да успори у односу на моменат утакмице, Србија ни ту не компликује. Две основне опције су пик ен ролигра Мицић-Јокић или спуштање лопте на „ниски“ пост Николи Јокићу. За сада, противници немају одговор ни на једну од ове две ситуације.
Пољска је пробала да буде агресивнија на пик ен ролу на Мицићу међутим то је управо оно што Србија хоће. Јокић се отвара у „кратки рол“, из чега Србија практично има ситуацију четири на три, а лопта у рукама играча који то најбоље решава на свету.
Спуштање лопте Јокићу да игра леђима је вероватно нешто најприближније сигурним поенима на овом турниру. Пробале су екипе да помажу у тим ситуацијама, али Јокић то са лакоћом решава.
Можда га је Турска највише намучила удавајањима са два висока играча у другом полувремену и такав тип одбране може да буде нешто са чиме ће се Србија сусрести у завршној фази турнира.
Суштина позиционог напада Србије се своди на то да оптерети противника својим најјачим горепоменутим оружјима, да гради игру изнутра ка споља и да у зависности од типа одбране, бира начин како ће то да кажњава.
Србија нема најбољи проценат шута за три поена на турниру јер има најбоље шутере већ зато што изграђује најквалитетније шутеве који се погађају у високом проценту.
Оно што нас све радује јесте повратак Николе Милутинова који је вероватно најбољи бекап центар на првенству. Његово пристусво у нашој другој петорци даје нападу главну опцију како желимо да нападамо екипе без Мицића и Јокића на паркету.
И за крај оно што је подједнако важно као и све горе наведено: играчи су се потпуно подредили тимском успеху. Хијерархија у екипи се јасно види, нико не покушава да ради оно што неко други боље ради од њега, већ се тачно зна ко, кад и како.
Из Прага екипа одлази, верујем, изузетно задовољна начином на који је посао урађен. Сада почиње потпуно нови турнир у Берлину где нам је прва препрека стари познаник Италија и где свака утакмица носи другачију тежину.
Пред нама је још осам дана врхунске кошарке. Уживајмо!