Србија је добила за противника екипу која јој најмање лежи од свих. Италија је то показала против нас прошле године у Београду, као и на турниру у Немачкој пре неколико недеља када су водили већи део меча.
Играју у нападу углавном у распореду са пет играча ван линије 6,75, са високим играчима који су добри шутери, али и додавачи што је јако важно. Користе сваку прилику за брза решења у транзицији и на утакмици против нас узели су неке заиста тешке шутеве које су у у другом полувремену убацили.
Србија је јуче убацила 86 поена, нападачки је то довољно за једну такву утакмицу. Прво полувреме је у нападу изгледало слично као у групној фази, Јокић као главни креатор решења и остатак екипе где свако испуњава своју улогу.
Међутим, Србија је дефанзивно подбацила, а то се одразило и на напад екипе у другом полувремену. Нисмо могли да из одбране градимо самопоуздање које је било неопходно за напад. После сваког примљеног коша, наш напад је постајао све тежи за играње и осетило се колико су наши играчи били стегнути када се утакмица ломила.
Свако решење је било са дилемом и кашњењем и из те несигурности смо промашили солидан број отворених тројки.
Таква реакција играча је сасвим нормална и разумљива. Осетили су да се притисак испадања одједном обрушава на њих, а противник сасвим супротно, да има велику прилику испред себе. Полонара је убацио две веома тешке тројке при резултату 70:76 за Италију и тако решио меч.
Видим да се код многих потенцира искључење Поцека као нешто што је имало утицај на резултат. Ја заиста тако не мислим. Италија је била на само минус четири код искључења и играли су у потпуности на исти начин као и до тада. Имали су јасан план од почетка утакмице како желе да нас нападну и томе су остали доследни од почетка до краја.
У тактичкој анализе саме утакмице бих се осврнуо на само један детаљ у нападу Италије. У мојој претходној колумни везано за одбрану Србије, објаснио сам како бранимо пик ситуације са нашим центрима. То је била „сиде одбрана“, не дозвољавамо играчу да уђе у средину играјући пик, већ га остављамо на страни и усмеравамо на Јокића.
Стручни штаб Италије је ту направио кључну адаптацију. Наиме, само играње пика су померили на централну позицију одакле ми и ако усмеримо играча, то више није класичан „сиде“, већ постаје „дроп“ одбрана.
Детаљ са утакмице
© Фото : РТС Скриншот
Николо Мели је био задужен за отварање у поп (широко на линију за три поена) и поставили су тако распоред са само једним играчем у ћошку, а не двојицом на тој страни, како би ослабили нашу страну помоћи. И то је управо оно што се десило. Италијански бек је „везивао“ Јокића са два дриблинга и правио дистанцу Јокићу да не може да се врати на Мелија.
Детаљ са утакмице
© Фото : РТС Скриншот
А наш дефанзивац у ћошку на страни помоћи стално је био у међупростору између помоћи на Мелију и свог играча којег чува. Малтене су сваки пут правили ситуацију два на један где је на Мелију било да донесе право решење - шут, пас или продор.
Детаљ са утакмице
© Фото : РТС Скриншот
Италија је огроман број напада на утакмици играла само ову кретњу. Србија се није на време адаптирала и пробала променом одбране. Нажалост, на крају, била је кажњена за то.
Играчима се на приступу ниста не може замерити. Показили су велику жељу током целог циклуса и сигурно је њима и стручном стабу у овом тренутку најтеже. Нажалост, незгодан и расположен противник у тешкој утакмици где поправног нема, Србија није успела да се на време адаптира и да пронађе пут до победе.
Не бих се упустао у неку ширу анализу, бавио сам се искључиво овом утакмицом и на томе ћу и да останем. Кошаркашка Србија већ данас мора ово да заборави и да крене у планирање онога што нас чека испред нас.