Србија је 2021. године имала шансу да у Београду дође до пласмана на Олимпијске игре, али, то није учинила са Игором Кокошковим на клупи и пред пуним трибинама Пионира. Био је то велики шок, а у тиму тада нисмо гледали Николу Јокића.
Многи су помислили да је до пораза и шокантног неуспеха дошло баш због изостанка центра Денвера, а та тврдња постајала је све јача како су Орлови упадали у проблем током квалификација за Светско првенство, овога пута са Светиславом Пешићем на клупи.
На крају се Никола Јокић појавио на Европском првенству, деловало је да ће медаља сијати око врата Орлова са њим Мицићем, Калинићем, Лучићем, Милутиновим и осталима, а на крају су поново Италијани направили пакао од искуства за Пешића и екипу.
После пропуштених Олимпијских игара, у ситуацији када је под знаком питања пласман на Светско првенство, Србија је доживела фијаско на Евробаскету.
Ако се пораз од Италијана у Београду може назвати случајношћу, ако су порази у квалификацијама за Мундобаскет последица чињеница да Пешић није могао да рачуна на најјачи тим, онда овај нови пораз од Италијана доводи Србију на раскрсницу и поставља питање: И шта ћемо сад?
Јасно је да нешто није како треба, овакви резултати нису примерени земљи која има толико играча са индивидуалним признањима. Дакле, квалитет би требало да постоји, а, опет, није се видео када је било најважније.
На све то, све је мање младих талената у националном тиму.
Питање о будућности репрезентације било је постављено Светиславу Пешићу на конференцији за медије после утакмице са Италијом.
„Имамо одличан тим. Показали смо одличну кошарку. Али, ако изгубите као вечерас, сви су разочарани. Ја сам веома убеђен да имамо добре играче, посебно ове који су овде. Одлучили смо се за ових 12 играча. Видећемо. Ово је једна утакмица“, рекао је Пешић после меча.
Истакао је селектор да приступ није био споран, те да му је уживао у сарадњи са овим момцима. Али, резултат је изостао.
Када се погледа у будућност, види се магла. Није баш најјасније да ли ће Орлови успети да дођу до Светског првенства 2023. и Олимпијских игара 2024. године, а последњу медаљу освојили су 2017. године на Европском првенству. Последње злато смо сковали још давне 2002. године под именом Југославија.
Видећемо да ли ће бити промена на клупи, видећемо да ли ће бити промена у Савезу или ће кадрови остати исти.
Какогод, просек година нашег тима је 28, што говори да се ради о искусној, да не кажемо старој репрезентацији. Најмлађи кошаркаш у тиму је Вања Маринковић са 25 година. Дакле, ни он није баш на старту каријере. Млађих од њега нема.
Млађе категорије већ дуже време не бележе неке Бог зна какве резултате. То је прича за себе.
Занимљиво је и да младе наде Алексеј Покушевски и Никола Јовић нису добили дозволу од НБА тимова да представљају своју земљу на Европском првенству?! То је тек прича за себе.
Клупски Србија има два представника у Евролиги, али и то је прича за себе.
Орлови су на кошаркашкој раскрсници, а пут који се одабере могао би да детерминише ближу и даљу будућност наше кошарке.
Тренутно – није добро.