Његов одлазак подсетио је многе на то како је још пре пола века већ првим радовима Бата Ковач показао у чему је разлика између снажног аутентичног звука и музике општих места, између рокенрола који уз клавир звучи као класика и оне друге и другачије за коју су зналци, говорећи о њеној испразности умели да кажу да је - трла баба лан.
Но, и ту је Бата Ковач променио музичку (и сваку другу) семантику ових речи када је 1970. године објавио песму истоименог наслова, “Трла баба лан”, која је до данас остала једна од најобрађиванијих у некадашњој земљи и хит који је прешао границе Југославије.
Члан “Индекса” и оснивач “Корни групе”, дечак који је са 14 година написао прву песму и од тада до краја друговао само са музиком, Корнелије Бата Ковач, остаће упамћен по многобројним хитовима, оним писаним за велике звезде попут Здравка Чолића, Микија Јевремовића, Бисере Велетанлић, по музици ствараној за позориште и филм…
Они мало старији (да ли само они) заувек ће га памтити и као аутора једне од најлепших и најчуднијих песама створених на нашим просторима у другој половини прошлог века – по песми “Етида”. Она је разлог што ће многима данас, на вест о Батиној смрти, “неке давне мисли” отпловити у тишини, оне мисли које “враћају данима” другачијим од ових које живимо данас, ка неком другом и другачијем времену у коме је Златко Пејаковић јединственим гласом сликао девојку која је свирала “најлепшу етиду, данима у малој соби за клавиром…”
Та девојка из Батине песме, без имена и лица многима је заувек остала симбол лепоте и тајне саме музике, звук чежње, љубави… И као да је реч о некој наредби самог аутора, и ми смо је замишљали “како пољем сама иде…”, ту Батину незнанку, сву од музике, сањајући неке своје снове.
Многе су песме и пре и после “Етиде” постале евергрин, многе су преживеле деценије и потврдиле свој квалитет. Тако је и Ковачева “Етида” остала да после многих музичких експеримената, других звукова и трендова, буде ту да као неки стари музички светионик из неког далеког времена осветљава пут неким новим лађама…
У дану одласка Корнелија Ковача јасно је да се ништа у данашњем слушању његове старе песме неће променити: остаће тај сан о жени која је пребирајући по клавиру стварала чаролију, толико снажну да се изједначила са љубављу.
Негде између та два појма – музике и љубави, сместило се све што је у свом богатом и плодном животу на тако јединствен начин стварао Корнелије Бата Ковач.