На великој сцени Народног позоришта у Београду 8. маја биће одржан концерт нашег угледног композитора, пијанисте и аранжера Корнелија Бате Ковача.
„Програм за концерт у Народном позоришту није прављен једнообразно. Одабрао сам песме које су обележиле неколико протеклих деценија и одавно постале класика, али и оне које до сада нису нигде извођене“, каже Бата Ковач, најављујући с посебним задовољством два мушко-женска дуета на стихове Сергеја Јесењина, плод његовог давнашњег сна да направи мјузикл заснован на поезији великог руског песника.
На концерту ће наступити бројни извођачи, међу којима су Тања Бањанин, Бисера Велетанлић, Саша Васић, Душан Свилар, Филип Жмахер, Зоран Шандоров… Сама имена певача упућују на велику жанровску разноврсност ваше музике. Шта би била нит која повезује све оно што сте створили и што стварате?
— Последњих 15 или 20 година, можда и више, држим се одлуке да не живим као обични људи. То значи да нећу да пролазим поред живота који је свуда око нас и да га не примећујем, јер је то велико губљење времена. Тај живот, у којем људи не учествују, поред којег само пролазе, заправо је једна велика лепота. Пошто сам прихватио ово начело, инспирацију могу да пронађем свуда, довољно је да прођем неком ливадом, да видим неку биљку коју никада раније нисам помирисао, да прођем поред неког језера, да сам на путу у обичном возу од Београда до Суботице и да гледам пољане и оранице. Невероватно је шта све имамо око себе! Због тога су ми композиције разнолике.
С обзиром на ваше изузетно музичко образовање, како сте уопште из света класичне ушли у свет рок и поп музике, да ли је то била случајност или свестан избор?
— Свачији живот има одређени пут који му је одредила природа, или бог, свеједно ко. Ја сам схватио да сам човек који је стално на ивици између црног и белог. Те две боје су ме одређивале када сам правио музику коју доста људи није разумело. Када је нешто црно и тешко, спорије се прихвата и разуме. Ако је бело, онда то сваком човеку прија и сваки човек томе придаје већи значај. Имам плочу „Између светлости и таме“, имам це-де „Двојни идентитет“. Мој отац је био Мађар, а мајка Српкиња. Ја сам од родитеља научио шта то значи бити једне и друге националности. Не у политичком смислу, него управо у уметничком. Тек сам после много година, на пример, схватио да „Пјевам дању, пјевам ноћу“ није српски него мађарски фолклор, али ја сам то несвесно правио, на основу онога што ми је оставио отац. Та тема… да-да-ди-да-да-да-ди-да… то је мађарски чардаш. И то је тако, ја се тиме нити хвалим, нити дичим, нити сматрам да је то лоше. Приклонио сам се размишљању да сам бео и црн, између светлости и таме… Није живот само рокенрол, није живот само класика, живот је све, све, све!
Концерт у Народном позоришту одржава се под мотом „У инат седамдесет петој“. Да ли сте вредни у складу с тим мотом, бавите ли се компоновањем?
— Већ месецима сам заокупљен припремањем програма за овај концерт, али истовремено размишљам о једном давном сну. То је мјузикл на основу Јесењиновог живота. То се није остварило, пре пет година сам одустао, и сад сам љут на себе што сам то и најављивао. У међувремену су се јавили људи из позоришта из Новог Сада и веома су заинтересовани за ту идеју. Готово цео први чин сам завршио, иако ја нисам драматург, не пишем сценарије. Направио сам хронолошки ред од тема из песама Јесењина које сам одабрао. То третирам као први чин, али и даље трагам за још једним човеком који би завршио и одабрао текстове за други чин. Посебна прича је то што не желим да неко поред Јесењинових текстова пише своје текстове, јер је Јесењин много пута јачи од свих текстова које би неко данас написао. Желим да направим мјузикл у чијој ће најави писати: либрето — Сергеј Јесењин.
Како као искусан музичар посматрате ово данашње време и друштво, шта вам говори данашња популарна музика?
— Људи данас трагају за нечим посебним, што не мора да има везе с квалитетом, траже, рецимо, да је текст чудан, да је ритам чудан, треба им нешто ново… То, међутим, није ништа ново, то само није добро као што је било некада.
Да ли то значи да људи губе осећај за истински квалитет, за истинске вредности?
— Многи ће се упитати на основу чега бих ја имамо право да доносим суд о квалитету. Имам, на основу тога што сам учио да размишљам о музици, на основу тога што сам је анализирао. Сви који, рецимо, стварно желе да свирају џез како треба морају прво да свирају блуз, морају да почну од почетка. Човек мора да прође читаву скалу да би стекао искуство на основу којег може да гради сопствену квалитетну музику. И мора да напредује сам, независно од друштва и културе. Друштво и култура не морају да напредују да би појединац напредовао.
Када говоримо о том процесу учења, стицања знања, да ли су интернет и технолошки напредак предност или недостатак, да ли помажу или одмажу младим музичарима?
— Већина људи мисли да су компјутери уништили креативност тиме што сами стварају музику и сами свирају. Није у томе проблем! Компјутер је најобичнији магнетофон и тако га треба и третирати. Одеш у студио, укључиш инструменте, поставиш темпо и почнеш да снимаш. Ја сам некада свирао по пет минута, некад по 15, некада по пола сата. Нисам користио електронику да бих узимао готове музичке фразе, оне које могу да се купе, него да бих снимао сопствену музику. Има много младих људи који се баве музиком, а немају довољно музичког знања. Они купују музичке фразе… Пре пет-шест година радио сам музику за Здравка Чолића. Договорио сам се с музичким продуцентом Сашом Хабићем да ангажујемо неке младе људе. Рекли смо им: „Ево вам композиција, ово су акорди“. „Али ми не знамо како се који акорд зове, знамо само неке ноте на основу којих бирамо готове звуке. То нам је музички модел који пребацимо у програм, скратимо га и онда понављамо, рецимо, десет пута“. Ти млади људи раде нешто што потпуно уништава инвентивност. То је уништавање музике.
Да ли вас плаше та површност, одсуство потребе да се учи и истражује, злоупотреба технологије?
— Јединка одлучује какав ће однос имати према свему што је око ње, у музици, и не само у музици. Ја се не бојим ничега! Код мене су много пута долазили млади људи који желе моје песме. Ја могу да им понудим само оно што иначе радим, онако како сам научио да радим. Једном приликом, после три теме које сам већ имао снимљене и пустио им мислећи да ће им се можда допасти, један од њих ме је питао: „А имате ли нешто као…“
Ја сам лупио шаком о сто, донекле глумећи да сам љут. Они су се уплашили мислећи да сам се увредио. Нисам био љут, само сам желео да их подсетим да сам им већ рекао да од мене не могу добити „нешто као“.
Немам разлога да се плашим тога, могу, евентуално, да будем киван на самог себе што када сам био млађи нисам искористио своју способност за прављење великих хитова у целој Европи… Али и то ме не боли. Схватио сам да сам то што јесам, да сам и то што сам био и то што сам сада. Ја сам и „Трла баба лан“ и „Пут за Исток“, све сам то ја.
