Пресудно доба: Клизиште на Косову је кренуло – може ли „нова арматура“ да заустави суноврат у хаос

Али, арматуру до сада нико није помињао. Са ћуприја, вишеспратница, раскошних башта и саобраћајница спали смо на – арматуру!

Шта год да су овом понудом за решавање косовског питања желели да кажу представници нове тројне комисије, на симболичком нивоу то је катастрофално. У сваком погледу.

Најпре, јавља се недоумица око разлога за успостављање новог посредничког формата. Ко су Емануел Бон и Јенс Плетнер? Не у контексту њихових биографија и актуелних позиција, већ у контексту мандата за посредовање.

ЕУ је на ту функцију именовала Мирослава Лајчака. Словачки дипломата је, Богу хвала жив и здрав, а није ни смењен, чак је по његовим изјавама уочљиво да не очекује било какву смену. Лајчак је ту и по свему судећи - биће ту. Чему онда још два спољнополитичка саветника уз њега?

Јесу ли званичници Француске и Немачке оценили да Лајчак не ради свој посао како треба? Или су проценили да нема ауторитет? Или је слаб, нема снаге да понесе арматуру? Ако не ради свој посао како треба, онда нека одговара органу који га је именовао. Ако нема ауторитет, то се решава дефинисањем новог мандата са јасним смерницама. Ако је немоћан, нека именују неког снажнијег.

Или се можда ради о томе да Француска и Немачка сада желе да заобиђу и структуре ЕУ, укључујући се у процес самостално и вршећи притисак на Београд уз подршку САД. Они кажу и Турске, мада је председник Ердоган боравио у Београду свега дан пре Лајчака и осталих у његовој екипи, те је било прилике да своје виђење пренесе директно. Зашто би то у његово име чинили Бон и Плетнер!? Елем, мало је што су упорно заобилажене УН, сада треба заобилазити и ЕУ. Вероватно због пет чланица које нису признале једнострано проглашену независност косовско – метохијских Албанаца.

Затим, ту је и арматура коју су донели. Ваљда као средство за увезивање Београда и Приштине, највероватније на начин како је то још раније описао Френк Визнер. Не мора бити успостављања билатералних односа, али све остало што се тиче осигуравања равноправности две супротстављене стране мора се реализовати. Укључујући и допуштање учлањења Приштине у све међународне организације, где је то могуће без формалног чланства у УН.

Они ће редом приступати форумима и иницијативама, Београд ће ћутати, у ситуацијама када се другачије не буде могло Београд ће и подржавати Приштину на путу легитимизације самосталног статуса у међународним односима. Посебно болно у овом тренутку јесте што ће то везивање значити и потпуну примену „Куртијеве стратегије реципроцитета“.

Дакле, све са албанском полицијом на северу Косова, са базом те полиције недалеко од административне линије, могуће и са војним снагама у наредном периоду. Бриселски споразум, сада се показује, није био циљ, већ само инструмент да се преговарачки процес преведе у нову фазу. Током тог транзиционог периода на „косовске институције“ пренета су сва овлашћења и права, они сада могу даље ка тоталном реципроцитету.

Шта је остало као преговарачко средство у рукама Београда? Са чим се може стварати контратежа? Како се може зауставити спровођење стратегије реципроцитета? Заједница српских општина само је смоквин лист, тема за јадиковање на бескрајним конференцијама за штампу и ништа више од тога. Нажалост, али позиција је таква, за српске интересе невесела и неудобна.

Логично, Западу се жури, они користе ситуацију како би покушали да „заврше посао“, сада и заобилазећи ЕУ и злоупотребљавајући тему Украјине као нову аргументацију. Отуда и прича о арматури.

Због тога и образложење, како за Србију наступа некакво „пресудно доба“, јер „Путин је повукао гвоздену завесу“ и од нас „траже да се определимо“, просто није на месту. На такав начин, чак и уз свесно занемаривање свих ствари о којима је нужно полемисати, могло се размишљати до децембра 2021. године. До тренутка када се нудио споразум о стратешкој стабилности Џозефу Бајдену. Тада је постојала могућност да се у оквиру старог система, са дефинисаним правилима и принципима, успостави нови поредак.

Дакле, и званично – свет је мултиполаран, Вашингтон другима признаје такав статус, а правила и принципи остају, где су несугласице које нарушавају стратешку стабилност – о томе се разговара и договара. Ако Косово нарушава стратешку стабилност, решаваће га велике силе које творе мултиполарни поредак. САД су одбиле споразум, тако поручиле да у постојећем систему они дефинишу правила и одређују принципе. Они остају на становишту да нема мултиполарности, бране стари поредак за који верују да и даље траје и своју доминантну улогу у њему. Због тога, након ескалације Украјинске кризе, уз оружана сукобљавања у другим деловима света која ће уследити, неће се успостављати само нови глобални поредак и регионални оквири за решавање политичких проблема, већ и нови систем, са новим правилима и принципима.

Ово јесте „пресудно доба“, али се то не односи само на Србију, већ на укупне међународне односе. Па и на Европу. Па и на ЕУ. Па и на Француску и Немачку. Биће још пуно ломова у међународним односима, неки се већ назиру, неки се у овом тренутку и не претпостављају.

Рецимо, покојни Владимир Жириновски је одлучно поручио: „Зеленски је последњи председник Украјине. Других председника неће бити, зато што Украјине неће бити. НАТО провоцира велики конфликт, иако сам неће ратовати.“ Жириновском се могло приговарати свашта, али да је лоше информисан – то никако није могло. Шта ако његове речи постану стварност за пар година? Шта ако се Запад стављен пред свршен чин једноставно сагласи са тим!? Нови систем, нова правила, нови принципи. Или, рецимо, секретар Савета за националну безбедност Украјине Алексиј Данилов каже да кијевске власти „више неће бити задовољне руском предајом Донбаса и Крима“, већ ће „заједно са западним савезницима тражити потпуну предају и демилитаризацију Руске Федерације.“

Да ли прихватање наратива о „гвозденој завеси“ аутоматски подразумева и „опредељивање за демилитаризацију Русије“!? Какав ће одговор Москве бити против оних који у томе буду учествовали?

Ова два илустративна примера служе да покажу како се улози у глобалној игри непрестано повећавају, отуда и претходна констатација о оружаним сукобљавањима која ће тек уследити и новим ломовима који се не могу ни претпоставити. Најглупље је у таквим околностима унапред заузимати „безалтернативни став“. Ево, Французи и Немци су баш то урадили, па докле су стигли. Већа им је тренутна претња унутрашња дестабилизација, него развој ситуације у Украјини.

Наивно делује да ће се поломљено арматуром повезати. Још наивније је образложење да ће се тако нови сукоби спречити. Зато што су, управо претходни посредници, изасланици и путујући трговци упорно говорили правдајући своје предлоге како се то чини у циљу спречавања нових сукоба. И? Опет се говори о новим сукобима! Чак и чешће него раније. Теоријски посматрано, до сукоба долази када цена мира постане виша од цене рата. Ако Лајчак, заједно са Боном и Плетнером жели да диже улог и на Балкану, као што је то колективни Запад чинио у Украјини, онда ће и цена мира постати виша од цене рата. Онда, напослетку, другог исхода од сукобљавања неће бити.

Само, непредвидљивост таквог исхода упозорава да могу наступити несагледиве последице, не само за српско – албанске односе или регионалну безбедност, већ и шире, за Европу у целини.

Клизиште је активирано, само од себе неће се зауставити. О статусу Косова, барем када је о аспирацијама Запада реч, боље је не инсистирати. Не могу ту помоћи ни промене посредничког формата, ни арматуре, ни приче о пресудним моментима и гвозденој завеси, ни претње сукобима. Има једна изрека међу шумадијским сељацима: дошло време да се ништа не почиње! Јер, ако се почне, може на рђаво изаћи. Боље им је да ништа не раде и тако сачувају макар и привидну стабилност. Нека не доносе ни арматуру, требаће им у Бриселу.

Боље им је да Балкан оставе на миру. У противном, ово све може на рђаво изаћи. Не због тврдоглавих Срба, већ њихове глупости и брзоплетости.