Јединствени споменик руци народног градитеља први је утисак који на посетиоца оставља изложба уметничког фотографа Станка Костића. Радови који су однедавно изложени у простору галерије наука и техника САНУ, настајали су у три деценије обилажења Србије, с циљем да се у „светлопису“ овековечи сва њена лепота. Овога пута Костић је за тему изабрао српску сеоску кућу, њену оронулу и напуштену лепоту, кућу старамајку која и у симболичном смислу стоји као камен темељац онога што човек у животу гради и изграђује.
„У времену разних технологија, када робујемо машинама и савременом начину живота у ком је све `сад и одмах` и у ком човек жели да направи кућу за месец дана, сликом исписујем причу о кући рађеној на генерацијском искуству, у коју су њени укућани уткане све наде за будући живот али и поштујући искуства предака“, каже за Спутњик Станко Костић.
На његовим фотографијама, у различитим годишњим добима сликане, забележене су сеоске породичне куће, складне са својим окружењем, грађене од материјала расутог по околној природи. Неретко су их градили сами укућани, са много љубави, поштујући вековно искуство генерација народних градитеља.
Изложба „Народни неимари Србије – руком по мери“
© Фото : Станко Костић
„У тим су кућама живели, на тим терасама под сводовима свадбе уговарали… Желео сам да сачувам на фотографијама део једне занимљиве архитектуре, кућу поднебља у Србији која говори о времену у ком се људи живели са природом и уз природу, у ком су градили сопствену кућу остављајући у том простору и своју изливену душу. Градили су је за потребе породице и будућег живота користећи материјале из околине. А оно што је можда најважније јесте та њена човекомерност: то су куће које су настале по мери човека.“
Костић подсећа да су ти непотписани неимари уместо метра у градњи користили старе јединице – лакат, прст, палац…
„Куће су грађене чак и по мери човека који ће у њој живети: по његовом лакту или из његових шака издвојили би основну меру и упаривали је са простором.“
О лепоти градитељства у Србији најснажније сведочи очувани склад са природом, одсуство жеље да се она пороби већ намера да се буде њен део, да делује као да су – изникле из простора природе.
„Ово није само прича о народном градитељству. Мото целе моје изложбе је да чувајући кућу и језик – ми чувамо себе. Показао сам како у садашњем стању изгледају куће на територије Србије, како је коришћен материјал из околине – дрво, камен, плева, блато… И како је народни неимар штедљиво све то уградио у кућу, водећи рачуна о складности“, каже Костић.
Изложба „Народни неимари Србије – руком по мери“
© Фото : Станко Костић
Он напомиње да су те мале многољудне куће давале друштву много више корисних људи него садашње палате које својим обликом, димензијама и материјалом подсећају колико смо се удаљили од саме природе.
„Толико смо се удаљили да данас организујемо курсеве како да се снађемо и преживимо у природи“, додаје фотограф.
На његовим радовима готово да се осмехују трошне мале куће са тремовима и велелепним луковима, које чак и оронуле сведоче о свом некадашњем сјају и лепоти. На некима од њих, понегде се види цвет у прозорима, на вратима окачене црвене паприке за сушење…
„Све те куће, потиснуте савременим начином живота, нестају. Наши повратници из иностранства радије их сруше до темеља да би на истом месту направили нове, боље. Ишчупане као зуб из корена, оне нестају да би на њиховом месту била саграђена нова бетонска кућа са скупим оградама… Желео сам да пре тога запишем ову лепоту, да оставим светлопис и оду животу који лагано нестаје. А можда и поруку да се сачувају“, додаје Станко Костић.
Изложба „Народни неимари Србије – руком по мери“
© Фото : Станко Костић
О том нестајању сведоче и фотографије старамајки које седе испред својих времешних кућа.
„Фотографисао сам старамајке – и куће могу исто тако да се назову – јер су оне чувари огњишта, а из огњишта је настала кућа. То су баке које живе у свом миру и у нади да ће неко од синова доћи и наставити ту да живи. Где год сам ишао широм Србије видео сам да те баке у углу шпорета имају замешен хлеб, спремне да угосте намернике…“
Костић открива и шта га је највише импресионирало од свега што је видео.
„Мушкатле на прозорима тих кућа, топлина дома, гостољубивост. То гостопримство које доживите од тих скромних људи дубоко вас дирне.“