У Дагестану тридесетак народа живи вековима у хармонији, а све их повезује Русија и руски језик као једини начин међунационалне комуникације. Рецепт за међунационалну хармонију као такву не постоји, каже за Спутњик ректор Дагестанског државног универзитета Муртазали Рабаданов, али народи Дагестана су вековима живели и живе у добросуседским односима.
„За сву историју Дагестана није регистрован ниједан међунационални рат - можда је било неких сукоба на економској или земљишној основи, али није забележено да је једна националност напала другу. Томе је без сумње допринело то што је код нас увек било развијено међунационално братимљење и гостопримство“, објашњава Рабаданов формулу слоге међу народима Дагестана.
Дагестан чврсто уз Русију
И заиста, гостопримство становника Дагестана, без обзира ком народу припадају, види се на сваком кораку. Било у граду или селу, у ресторану или продавници, у установи или на улици, сусретљиво одговарају и труде се да помогну туристима. Имају шта и да покажу, од Дербента, каспијског бисера где се налазе најстарија хришћанска црква, најстарија џамија и најстарија синагога на територији Русије, преко Сулакског кањона, најдубљег у Европи, до села високо у планинама, у којима су овдашњи горштаци кроз историју живели као у тврђавама склањајући се од најезди разних војски.
А прошли су туда многи завојевачи, од Хазара и Хуна, Татаро-монгола, Арапа, до Персијанаца и Турака. Историјске везе са Русима сежу од 16. века, важна етапа је био период везан за Историјски поход цара Петра Првог, а регион је дефинитивно постао део Руске империје 25. августа 1859. године када се после 25 година борби вођа теократске државе на територији данашњег Дагестана и Чеченије, имам Шамил у месту Гуниб предао руском царском намеснику Кавказа генералу Александру Барјатинском.
Од тада смо били и остали чврсто уз Русију, каже за Спутњик Алимурад Гаџијев, директор Института екологије и одрживог развоја Дагестана и председник Савета младих научника републике. Утолико пре што су, како истиче, Руси и руски језик оно што повезује многобројне народе Дагестана. А има их званично двадесет осам. Најбројнији су Аварци, следе Даргинци, Лезгини, Лакци, Кумики, Табасарани... Говоре на језицима четири језичке групе (нахско-дагестанске, турско-татарске, словенске и иранске), најегзотичнији је табасарански са чак 43 падежа, а 14 језика има статус званичног.
Међунационални језик је руски јер је језика толико много, а разлике међу њима толике да се не разумеју често ни становници суседних села, објашњава Гаџијев, магистар биолошких наука али и предани истраживач дагестанске традиције и обичаја. Ректор Рабаданов указује на значај који је у развоју образовања и науке у Дагестану одиграла руска интелигенција.
Алимурад Гаџијев, председник Савета младих научника Дагестана
© Sputnik . Татјана Трикић
„Педесетих-шездесетих година 20. века овде смо имали „десант“ учитеља, лекара... У главном граду Махачкали подигнут је чак споменик руској учитељици. То је један од симбола града“, наводи Рабаданов, доктор физике и математике, који од 2007. предводи ДГУ, данас један од водећих иновативно-образовних центара на југу Русије. С поносом истиче да универзитет као главна високошколска установа републике игра обједињавајућу улогу, те да осим образовне и научне, има и трећу мисију – да служи друштву.
„Томе посвећујемо велику пажњу. Мислим да је ДГУ има водећу улогу у културном , образовном и научном развоју наше републике. Обучили смо више од 125.000 стручњака готово свих праваца класичног универзитетског образовања широког спектра, а некадашњи наши студенти раде у практично свим организацијама и у свим насељеним местима у нашој републици. Зато ДГУ игра консолидујућу улогу“, уверен је Рабаданов.
На питање како тумачи тезу која се може чути на Западу да су Руси колонизатори и да гуше развој других народа, ректор одмахује руком:
„Та теза је чисто идеолошка. Сви знамо да није тако. Овде у Дагестану Русе који овде живе сматрамо Дагестанцима. Дакле, Дагестанци су и Даргинци, и Аварци, и Лезгини, и Руси, проблема нема. А те тезе су чист покушај да се разједини и подели народ.“
Путинова здравица после 20 година
Гаџијев у сличном тону поручује да је Дагестан био и остао Русија. Присећа се и 1999. кад су, и овај регион, уз Чеченију, терористи покушали да одвоје од Русије.
„Да тада нисмо пружили отпор тим формацијама, Русије каква је данас не би било. Већ је био наштампан у Немачкој новац и пасоши те псеудодржаве коју су они маштали овде да направе. Јер био је постављен задатак да се подели и одвоји Дагестан, а онда већ и Сибир, Татарстан... Врло добро се сећам каква је била ситуација. Био сам дете, али сећам се те неизвесности. Отишао сам код баке у село, а она се све питала са стрепњом шта ће бити сутра. Село у планини, а нешто даље водиле су се борбе. Заустављене су кад су дошле федералне јединице. Недалеко од наше куће стајала су борбена возила и тенкови и та слика ми је још пред очима“, присећа се млади научник.
Подсећа и да је председник Владимир Путин тада тек дошао на власт, као и на чувену епизоду кад је руски лидер долетео у место Ботлих, близу границе Дагестана и Чеченије и кад су му понудили да попије за здравицу а одбио јер борба против терориста није била завршена. Кад је долетео у Дагестан после 20 година рекао је - сад можемо да попијемо.
„Тако да је Дагестан тада, 1999. године рекао своје и оно је чврсто – да је ће Русија каква јесте остати заувек“, истиче Гаџијев.
Наш саговорник, иначе Кумик по националности, велики је ентузијаста и предани истраживач биолошке разноликости и заштите човекове средине. А она је, засад, у Дагестану махом нетакнута – планински брзаци, језера, кањон у долини реке Сулак дуг 53 километара, који достиже дубину од чак 1920 метара, 63 метара више од Гранд кањона и 620 метара више од кањона Таре, сплетови планинских ланаца са ледницима са чак 10 врхова изнад 4.000 метара надморске висине. Испод тога Каспијско море са пешчаним плажама, све популарнијим међу туристима, посебно од почетка пандемије корона вируса.
Верност традицији
У Дагестану посебно место припада исламу, који исповеда огромна већина (96 посто) становника Дагестана, при чему сунити преовладавају на северу, а шиити, којих је много мање, на југу. Значајан број жена носи хиџаб, али је посебно међу младима доста оних које не покривају главу. О дугој историји ислама у овом региону говори и чињеница да се у Дербенту налази најстарија џамија у Русији, Џума џамија чији су темељи ударени у 8. веку. Међутим, у граду, чији се назив преводи као „затворена капија“, налазе се и, како тврде поједини археолози, остаци најстарије хришћанске цркве у Русији.
Ректор Дагестанског државног универзитета Муртазали Рабаданов
© Фото : фото уступила Спутњику прес служба ДГУ
Реч је о грађевини у облику крста на територији тврђаве Нар-Кала, споменика под заштитом Унеска са објектима старости од 2. до 19. века. Према мишљењу археолога професора Александра Кудрјавцева, објекат је хришћански храм изграђен у периоду од 5. до 7. века, а не, како је званично наведено, цистерна за воду. Како каже, након што су Арапи дошли у Дербент, храм је почев од 8. века запуштен и на крају претворен у цистерну. Он се позива и на податке из писаних извора који показују да је Дербент био један од важнијих хришћанских центара источног Кавказа.
Алимурат Гаџијев подржава тезу професора Кудрјавцева и верује да ће даља археолошка истраживања доказати да је он у праву. Објашњава да је реч о периоду када је на овом простору постојала тзв. Кавкаска Албанија која, како каже, нема везе с данашњом Албанијом и Албанцима. Реч је о раносредњевековној држави која је постојала од 1. века пре нове ере до 8. века нове ере а чији су становници око 4. века примили хришћанство. Кавкаски Албани касније су учествовали у етногенези Јермена Нагорног Карабаха, Азербејџанаца, Грузина у области Кахетије и појединих дагестанских народа.
Репортер Спутњика са ректором Дагстанског државног универзитета Муртазали Рабадановом и професорима А.Гаџијевом, М. Рабадановом и В.Маљавином
© Фото : фото уступила Спутсику прес служба ДГУ
Кад се подвуче црта, имајући у виду људске ресурсе, историјско наслеђе, природне лепоте, као и економске, научне и образовне потенцијале Дагестана, Гаџијев каже да с оптимизмом гледа у будућност овог региона.
„Историја Дагестана траје не једну хиљаду година. А будућност је управо у јединству народа који су овде живели и живе и у настављању и очувању њихових традиција. То што их се придржавамо омогућиће нам да у данашњем веома сложеном свету видимо себе онаквима како су себе видели и наши преци.“