У столећу за нама показано је велико интересовање за Фројдов лик и дело. На више или мање релевантним изворима засновани, низали су се покушаји реконструисања биографије аустријског лекара и психијатра – од оних који су, приказујући га као морално неупитну личност, били готово глорификаторски, до оних који су, тежећи непристрасности, били критички интонирани, саопштио је „Клио“.
Оправдано је поставити питање – шта, крај оваквог обиља биографских студија, доноси књига Адама Филипса?
„Пишући стилом какав се ретко среће у савременој психоанализи, реченицом која није ни једноставна ни једнозначна, Филипс је књигу вратио оном помало скрајнутом аспекту Фројдовог дела – његовом књижевном стилу који му је замало донео Нобелову награду“.
Опредељујући се за субјективистички и поетски приступ, аутор не приказује, попут својих претходника, успон психоанализе, Фројдову славу, болест, креативне следбенике, контроверзе, смрт... Пишући биографију он, истовремено, испитује њене домете и признаје њен пораз, садржан у немогућности да се нечији живот сагледа интегрално, у каузалном и хронолошком поретку.
Ова књига није ни психобиографија ни психоаналитичка студија, већ дуг есеј о Фројду и психоанализи, који каткад продире у простор фикције – тј. сферу испитивања неостварених могућности. Она, отуда, провоцира машту читаоца и буди његово интересовање за апострофиране теме.
Адам Филипс је британски психоаналитички психотерапеут и есејиста. По мишљењу многих и најистакнутији британски психоаналитички писац – Тајмс га је описао као „Мартина Армиса британске психоанализе“, а Џон Банвил као „једног од најбољих прозних стилиста“.