Драган Стојковић је по доласку на место селектора показао да је визионар, пророк, а од Србије која је пре тога личила на „разбијену банду“, у рекордно кратком року направио је породицу!
Сви за једног, један за све. Не, није флоскула нити отрцана фраза, већ се то јасно може видети на делу када су га после новог историјског тријумфа бацали увис...
Видели смо то на Маракани против Ираца на Пиксијевом дебију (3:2), затим против Португалије, такође на Маракани (2:2), касније у Лисабону који је био био „дипломски рад“ у режији Митровића и Тадића, док је испит зрелости и константности побеђивања положен с највишом оценом у Ослу.
Од двометраша Вање Милинковић-Савића, који је за мање од годину дана прешао пут од „оног Сергејевог брата“ до стандардног „кеца“ из Пиксијевог рукава који појавом на терену утерује ривалима страх у кости, преко новог Видића – Страхиње Павловића и „диригента“ симфонијског оркестра Тадића, па све до Влаховића и Александра Великог, тачно се зна шта је чија улога у тој „српској породици“ коју би сви желели да избегну.
Јасно је и због чега.
Пророк Пикси је најавио све ово што се дешава много, много раније, и за њега је све ово нормално. Његова фудбалска филозофија коју је неговао док је чинио чуда у копачкама била је испред тог времена и сада је Србија сања широм отворених очију. И лепо је. Ма, уствари, прелепо.
Дуго је трајала патња, тумарање, шамарање које су Орлови неретко доживљавали. Сада је ту породица која зна шта ради и шта хоће, а победа се подразумева у сваком мечу. Без обзира на то ко је с друге стране терена.
„Не занимају нас други. Само себе гледамо. Србија иде на победу увек, жели да покаже атрактиван и нападачки фудбал. Направили смо лепе ствари захваљујући здравој групи играча која разуме тактичке замисли. Видели сте невероватну солидарност на терену и радост после другог гола. То много говори“, рекао је Стојковић после тријумфа у Ослу.
Читава та прича о солидарности на терену настављена је и потврђена када је Александар Митровић којег је селектор „прекрстио“ у Александра Великог због његове учинковитости, убојитости и лакоће освајања противничких мрежа, стигао до јубиларног 50. гола у најдражем дресу.
Тражио је погледом и дочекао да загрли Ивана Илића, који му је асистирао, а онда је можда помало срамежљиво пришао да се загрли с херојем нације. А одменио је „оног Вањиног брата Сергеја“ ко од шале.
„Остаће упамћен код мене као асистент јубиларног 50. Гола! Страшна асистенција. Не само то, одиграо је феноменалну утакмицу“, рекао је Митровић.
Ту се на делу још једном видео култ породице на којем је толико инсистирао селектор и на којем је заснована ренесанса српског репрезентативног фудбала.
И нема зиме за Србију! Поготово не у Катару у који Орлови лете у новембру и планирају да остану што дуже у децембру. Немају намеру да буду само епизодисти као што је, руку на срце, то у прошлости бивао случај. Сада су ту „пророк“ и породица који играју тотални фудбал, чију је суштину у једној речници објаснио миљеник нације Мистер Пикси.
„Ако дуге лопте могу да победе технику, онда ја не разумем фудбал“.
А има га у малом прсту, живи га и дише 24 сата дневно, 365 дана у години. И тако „само“ 57 година... С таквим човеком на челу Србија има право да сања ону „лепотицу“ која носи име „Златна богиња“.