„Па, реално, јачина једног тима се огледа у томе како подноси игру под притиском и под морањем. Чињеница да овај тим расте из године у годину, још од почетка квалификација за Светско првенство, па до данас. Видео се ту јако један велики напредак, видео се један систем који је успостављен и којим се тежи. Једна добра технички поткована екипа која зна шта хоће, тако да јучерашњи резултат уопште није никакво изненађење“, рекао је Раде Богдановић на почетку разговора за Спутњик.
Богдановић је у више наврата истицао да Душан Влаховић и Александар Митровић не могу заједно јер су слични типови играча. Ипак, ни чињеница да су обојица постигли по гол против Норвешке, није променила мишљење код бившег нападача Атлетико Мадрида и Вердера из Бремена.
„Остајем и даље при изреченом мишљењу да су то јако слични играчи, истина је да су обојица постигли поготке. Истина да је то јуче онако реално добро функционисало, међутим овај тим и ова репрезентација тежи ка већим стварима. А веће ствари су пролазак групне фазе, да не причам сад даље и да не размишљам и да не сањам, мислим да код јачих утакмица тамо где су стопери Кулибали, Ридигер и мало јаче екипе са чвршћом одбраном, са јачим пресингом, мислим да ту већ не могу да играју заједно.
А док су нападачи маестрално одрађивали свој посао у Ослу, одбрана је такође била на висини задатка. Страхиња Павловић пружио је још једну докторску партију, у тандему са Стефаном Митровићем и Милошем Вељковићем „ставио је у џеп“ гол-машину Ерлинга Холанда.
„Павловић никад генерално није био споран играч, с обзиром на то да поседује сјајну технику, да добро 'чита игру', тражи себе у Европи у европским клубовима, да се прилагоди том начину игре фудбала и да нађе клуб који му генерално паше. Али, није Пикси вратио само њега у живот, он је вратио сијасет играча кроз репрезентацију у фудбалски живот, што је плус више и квалитет више. Павловић је само један од њих, а то довољно говори реално о самопоуздању тренера при одабиру и веровању у њихове квалитете. Маестрално је одиграо утакмицу против Норвешке, а Халанд је јако један добар шпиц који чини ми се да ће наш подсећати на сијасет оних играча који у својим клубовима међу озбиљним играчима може да бриљира, да забија јако пуно голова, али када дође у свој национални тим, где су мало слабији играчи, саиграчи, онда чак долазе и неке ствари и неке мане које такви играчи имају. Он јесте један од водећих шпицева у Европи због брзине, висине, због реализације, игре с обе ноге, ту ништа није спорно. Али, видели сте га синоћ... 'Невидљив'. Сем она шанса у 25. секунди коју је имао“, истиче Раде.
Посебну импресију на Богдановића оставио је везиста Вероне и Пиксијев Нишлија – Иван Илић. Пленио је сигурношћу и хладнокрвношћу на средини терена.
С лакоћом је решавао најтеже ситуације и на крају је одличну партију крунисао асистенцијом код другог гола, а Митровићевог јубиларног 50. у најдражем дресу. Богдановић је првобитно упоредио Илића са Славишом Јокановићем, да би се убрзо исправио.
„Морам себе мало да коригујем. Ја сам га упоредио са Јоканом јер је Јокан наш и врхунски фудбалер је био, али Јокан је дешњак. А морам мало да коригујем мишљење, мислим да смо добили Фернанда Редонда, легендарног Аргентинца. Ако сте пратили његову игру, његову конституцију, сазревање. Мислим да је један играч који ће сигурно. Србија је добила везњака у наредних 12-14 година. Мирноћа с којом игра. Причам опет о детету које има 21 годину. Мирноћа с којом игра, темпо који је синоћ правио, смиривао, дизао, склањао лопту из онако добро проблематичних ситуација, чак се служи и десном ногом, са пар пасова у дубину када је избацио Костића у другом полувремену довољно говори“, одушевљен је Богдановић, као и већина фудбалске Србије, начином на који је Иван Илић одменио „наредника“ из Лација Сергеја Милинковић-Савића који је одрађивао меч суспензије због парних картона.
Србија је у Норвешкој изгледала баш моћно. Импресивно. Тим који је од првог до последњег минута знао врло добро шта ради. И то је само потврда Пиксијевог печата на којем је почео да ради од првог дана када је промовисан у новог селектора. Репрезентацији је враћен култ који је претходно имала код Радомира Антића, поново сви „гину“ за сваку лопту и дишу на терену сви као једна. Игра се унапред, брзо и ефикасно.
Ипак, и поред свега тога Богдановић апострофира једну јако битну чињеницу.
„Ови чланови националног тима, тренутно, већина, мислим 80-90 одсто њих није добила ништа од српског фудбала. Отишли су јако млади у иностранство хвала Богу да их ови овде не васпитавају и не уче животу и фудбалу. Стасали су и на најлепши могући начин враћају Србији максимално, у односу на периоде прошле када су све узимали од српског фудбала, а ништа нису давали. Да не именујем сад и да се не враћам, али је јако, јако битно ово што сам сад рекао, да су то играчи који су стасали јако млади у европским клубовима и у том сазревању са селектором ког смо имали среће да имамо сада, су направили једну атмосферу коју ја у модерном постојању Србије нисам запамтио. Ја не знам да ли је ико имао овакву атмосферу, коју могу да упоредим са клинцима са Новог Зеланда кад је Вељко Пауновић направио и освојио“, повукао је Богдановић паралелу с једним од највећих успеха у историји српског фудбала.
Одлични резултати фудбалера Србије пробудили су оптимизам нације. Очекује се велики резултат на Мундијалу у Катару чији је почетак заказан за другу декаду новембра, али Богдановић искусно „спушта лопту“.
„Мислим да не треба уопште да падамо у неку велику еуфорију када су резултати у питању. Зато што Светско првенство је тотално друго такмичење. Нокаут фаза, три утакмице, шта се све може десети до Светског првенства не знамо ни ми само. Али је чињеница да је добра атмосфера, одличан фудбалски кадар и генерално треба ипак ићи са умереним оптимизмом, бити свестан да је то друго такмичење, да је то други квалитет селекција против којих ћемо ми да играмо. Али је фантастична ствар што ми играмо добар фудбал и уз мало, мало среће можемо да направимо. Групну фазу би требало да прођемо, а после зависи. Има ту жреб, има мало политике, ко зна шта све може ту да исплива“, истиче наш саговорник.
За крај смо намерно сачували део о Александру Митровићу, којег је после јубиларног 50. гола у дресу Србије, селектор „прекрстио у Александра Великог.
„Када анализирате лик и дело Александра Митровића ви прво морате да кажете да је то момак који је јако поштен, прво према себи, друго према фамилији, према професији којом се бави, према саиграчима. Момак без скандала, момак који се само две године од великог пеха који је имао,када је промашио онај пенал против Шкотске и генерално није нас ни одвео на Европско првенство, две године после тога видите на који начин враћа Србији и како се вратио. Значи, то говори све о његовом карактеру. Када сте према породици и према професији поштени и коректни, онда вам се овако враћа у животу“, закључио је Раде Богдановић на крају разговора за Спутњик.