На тим имањима сада специјалне јединице косовске полиције обезбеђују раднике који граде нове полицијске базе.
Репортер Спутњика могао је ту видети само наоружане особе, тако да већ сада све личи на прилаз војном или полицијском објекту од велике тајности.
На самом путу који се рачва у два смера, један према селу Јабука, други према Горњем Јасеновику, где се изводе радови на изградњи базе, стационирано је оклопно возило Специјалне јединице Росу.
Наоружани специјалци заустављају све
Специјалци наоружани дугим цевима заустављају свако возило. Контролишу ко се налази у њему и где путници иду и са којом намером. Уколико се у возилу нађу новинари, полицајци му кажу да није дозвољено снимање и фотографисање и да не могу даље да наставе свој пут.
Мештани села, чија се имања налазе у зони радова, могу се видети само у Зубином Потоку, које је неколико километара удаљено од градилишта или на обронцима брда који се издижу изнад места на ком машине изводе радове.
Срби не смеју ништа да кажу новинарима
Људи који углавном живе од пољопривреде, сече и продаје дрва за огрев, скромно и тихим гласом причају о страху који осећају када их неко од пролазника упита о њиховој ситуацији.
Ствари се мењају када чују да је новинар међу њима. Сагињу раменима и ћутке гледају како да заобиђу разговор и теме које их муче.
„Све смо ти већ рекли“, подсећају на причу коју су пре неколико тренутка испричали.
„Тешко је јер нема никог да нам помогне, они раде свој посао без заустављања. Сваког дана су све ближи крају радова. Преко ноћи су дошли са пушкама и од тада више тамо пришли нисмо. Жалили смо се општини, они су нам помогли, нашли нам адвоката“, испричао нам је човек средњих година уз молбу да не помињемо његово име.
А шта кад ми објавите име…
„Шта ћу ја кад ми се сутра појави име у медијима и они то виде? Јел треба да чекам да ми маскирани упадну у кућу? Ко ће ми тада помоћи?“, поставио је питање и себи и нама.
Човек који пали цигарету, гледа са неповерењем, хтео би да се пожали, али је завршном реченицом свог претходника устукнуо и загледао се у бусен земље испред себе.
После вишеминутног ћутања, иако је било шесторо људи, један од окупљених се осмелио.
„Немој да те заклињем, али немој да пишеш наша имена. Ми сада треба са владом Косова која нам је узела имање и која гради полицијске базе да се тужимо и да чекамо правду. Они што су нам имања узели сада треба да нам врате, не верујемо у то, али шта ћемо. Нећемо ништа туђе хоћемо своју земљу па се надамо у правду и Бога више него у приштинску власт и странце“, рекао је кроз шапат.
А кад падне сумрак…
Осећај да су људи препуни страха и да не могу сами да кажу шта их мучи је најјачи утисак.
Ситуација јесте језива јер са првим сумраком свако од мештана зна да уколико му било шта буде затребало мора да прође поред наоружаних полицајаца од којих, према речима мештана, већина од њих и не говори српски, а када зауставе возило онда позову шефа који треба да дође, па да њему објасне где иду и зашто, што ствара додатну тензију од десетак минута док он дође и да ли ће им дозволити даљи пут.
Живот у страху од истине, где слобода говора може да их кошта навлачењем полиције на „врат“ је свакодневница мештана Ибарског Колашина који своје послове и обавезе обављају, такорећи, на нишану косовских специјалаца и у нади да ће правда победити И да ће им узурпирано имање бити враћено пре него се изнад њега развије застава нове базе Косовске полиције.