Преко инвестиционе фирме ризичног капитала под називом Ин-К-Тел, коју финансира ЦИА, америчка обавештајна агенција је заложила новац технолошкој компанији „Kолосал биосајенсиз“ са седиштем у Тексасу. Према „Колосаловом“ веб-сајту, циљ компаније је да „још једном видимо како вунасти мамут тутњи тундром“ коришћењем генетског инжењеринга — односно коришћењем технологије за уређивање ДНК организма.
„Колосал“ је такође изразио интересовање за васкрсавање изумрлог тасманијског тигра – тоболчара налик вуку који је изумро ‘30-их година, као и изумрле птице додо.
Ипак, ЦИА је мање заинтересована за мамуте и тигрове него за основну технологију генетског инжењеринга коју „Колосал“ намерава да развије, наводи се у посту на блогу Ин-К-Тела.
„Стратешки, мање се ради о мамутима, а више о потенцијалима“, написали су високи званичници Ин-К-Тела.
Укидање изумирања може звучати као научна фантастика, и у извесној мери јесте. Ипак, не постоји начин да се рунаст мамут врати онакав какав је био пре десет хиљада година. Коришћењем алата за уређивање ДНК, научници могу да унесу карактеристике отпорне на хладноћу у ДНК секвенце савремених слонова, чинећи их генетски сличним рунастим мамутима. Добијено створење не би било мамут, сам по себи. То би била „прокси животиња“ која више личи на слона са карактеристикама мамута.
Основа овог процеса је метода за уређивање гена названа КРИСПР (CRISPR — генетске „маказе“ које научници могу да користе да исеку, лепе и замене специфичне секвенце гена у ДНК организма. (Неколико истраживача који стоје иза КРИСПР-а освојили су Нобелову награду за хемију 2020.).
Према Ин-К-Тел блог посту, улагање у овај пројекат помоћи ће америчкој влади да „постави етичке, као и технолошке стандарде“ за технологију генетског инжењеринга и задржи САД корак испред конкурентских земаља које такође може бити заинтересоване за читање, писање и измену генетског кода.
Нису сви толико оптимистични у погледу коришћења алата генетског инжењеринга за оживљавање изумрлих животиња. Критичари су упозорили да, чак и ако је компанија у стању да произведе здравог прокси мамута, природно станиште мамута више не постоји. А чак и да постоји, генетски код не може да научи животињу како да напредује у непознатом екосистему. Неки научници такође тврде да би новац потрошен на пројекте уклањања изумирања могао ићи много даље ако би се применио на очување живих животиња, пише портал „Лајв сајенс“.