„Анксиозност не престаје, зато што не престаје доказивање и потреба да нам други потврде да смо довољно добри, а то се неће десити. То можемо само ми сами да урадимо“, објаснио је Дамјанац одговарајући на полушаљиво питање слушатељке.
„То говори и о томе да особа сама за себе не може да каже да је довољно добра, јер би се осећала као нарцис. Не постоје довољно добри критеријуми на основу којих си довољно добар. Постоје критеријуми на основу којих можеш да будеш бољи, али довољно добар, забога, не“, одговорио је психотерапеут Милан Дамјанац у емисији „Међу световима свет“.
Потреба за доказивањем и потврдом од стране других може настати кроз сет уверења усвојених у детињству. Одрастање са нарцисоидним родитељем некада за последицу има развијену анксиозност.
„Када у одрастању имате особу која мисли да је супер и да је у праву, без било какве потврде да је то тако, онда деца стварају контрамеханизме. Ако је родитељ такав да сматра да никад ништа није до њега, него је све до других и ако он није одговоран ни за шта, онда је дете одговорно за све.“
Психотерапеут Милан Дамјанац је рекао да ако родитељ гледа на ствари црно-бело, врло лако процењује децу и друге људе као добре или лоше, стално прелази њихове границе, дете може постати преозбиљно, превише у контроли, много ће пазити ко шта мисли, развиће се висок стид и висока кривица. Уз то иде идентитет особе која мора да брине о свему.
Анксиозност је прича о контроли
Да би се човек мењао и да би улазио у нове ствари, мора да толерише одређену врсту анксиозности.
„У зависности од тога колико себи поставиш амбиције и планова у животу и колико узмеш одговорности на себе, са акцентом на одговорности, толико је већа шанса да ћеш кад - тад доћи у проблем са анксиозношћу. Ако имаш толико одговорности за себе, друге, за успехе и тако даље, нећеш моћи да држиш све под контролом“, нагласио је Дамјанац и додао да уз то иду и пројекције будућности.
Тада мозгу дајемо задатке, напоменуо је он, које је немогуће решити. Зашто? Јер се ти „задаци“ нису ни десили, пренео је РТС.