Овако је данас у Матици српској беседио митрополит црногорско приморски Јоаникије, на свечаности уприличеној у знак сећања на свог претходника на митрополитском трону, председника Његошевог одбора Матице – Амфилохија Радовића.
Јоаникије: Пастир васељенских дарова и дела
У пуној сали наше најстарије културне институције, у дану обележавања 175 година од штампања „Горског вијенца“, митрополит Јоаникије казао је да говорити о великом српском пастиру Амфилохију није ни тешко ни лако.
„Лако је, јер се има шта рећи, а тешко јер се не може објединити све о овом човеку великих, васељенских дарова, великог образовања, талента и дела“.
Митрополит Јоаникије на свечаности
© Sputnik / Дејан Симић
Подсетивши да је дечак Ристо Радовић израстао из великог породичног грмена и да је прошавши кроз школе и универзитете, од Београда преко Рима до Атине, стигао на Цетиње, Јоаникије се посебно осврнуо на митрополитову службу у Црној Гори.
„Сабрао је народ и привео га Христу. Обновио је веру, дух и вратио Црну Гору саму себи када се себе била скоро одрекла. Митрополит Амфилохије је будио народ, обједињавао, а оно што је чинио била је одбрана памћења, части, прошлости, садашњости и будућности Црне Горе.“
Да ова `Посвета Амфилохију` нимало сличајно није уприличена у „Дану `Горског вијенца`“, као и то да од Његошеве посвете Сими Милутиновићу из „Луче“, преко „Посвете праху оца Србије“, до Бећковићеве посвете „Праху оца поезије“ и ове данашње уприличене у част Амфилохија Радовића води једна иста линија узвишене поезије, духовности и трајања – потврдио је и академик и песник Матија Бећковић.
Бећковић: Највеће признање стигло у часу смрти
Он је казао да је Амфилохијева борба завршена славном победом и да је највеће признање које је добио стигло у часу његове смрти.
„Небо и Свети Лука одлучили су да га позову у лучинске дане, исто кад и Петра Првог и Његоша. Тако је саставио три монаха, три Христова војника и три јерарха. Митрололит Амфилохије је отишао у друштву о ком није ни сањао. И то је она незаобилазна слава да ћемо, док је света и века, славити и њега са овом двојицом као – свету тројицу. Нико више неће поћи у Острог а да не прође кроз Подгорицу. А Острог и ова тројица представљају четири стуба, нескршена, на којима почиње да постоји Црна Гора“, казао је Матија Бећковић.
Академик Матија Бећковић на свечаности
© Sputnik / Дејан Симић
Да је митрополит Амфилохије, као Његош за Лесендром, горео за `обурданом капелом` подсетио је академик и књижевник Миро Вуксановић. У надахнутом говору казао је како се митрополит `довијао како ће затрављени камен оживети са гомиле на Ивановим коритима`.
Вуксановић је додао да је Амфилохије успео оно што нико није могао поверовати - да на црногорској атеистичкој грађи обнови, подигне и освешта више од шест стотина светих места, капела, цркава и манастира и изгради два храма. И то нису били једини подвизи.
„Пред њим су се исповедали најчувенији српски заточеници, хашки и спушки, и они чија су имена мала а грехови велики. Читао је опело сиротима и тајкунима, Данилу Кишу и Миодрагу Булатовићу, Јованки Броз и четничком војводи Бојовићу, ученима и неписменима“, подсетио је Вуксановић.
„Митрополит Амфилохије вратио је Црну Гору саму себи када се себе била скоро одрекла“
© Sputnik / Дејан Симић
Када испунимо опоруку стихови ће се сами огласити
Он је истакао и да је архиепископ цетињски Амфилохије отишао са великом раном на души јер један `свети посао` није довршио – није обновио Његошеву капелу на Ловћену. Са самртничке постеље је поручио да маузолеј треба оставити као знак времена у коме је сазидан, али и да капелу што пре треба на Ловћен вратити.
„Када опоруку митрополита Амфилохија испунимо, сами ће се огласити стихови из `Горског вијенца`: `Душа би му тада мирна била/Како мирно јутро у прољеће.` Такав мир је заслужио човек који је Црној Гори вратио пролеће“, закључио је академик Вуксановић.