И у том смислу је објављивање дела Станислава Кракова врло важан тренутак за српску културу, додаје Тешић.
Као књижевни историчар, професор, уредник, Гојко Тешић се у свом раду издвајао по – како је својевремено и казано у Зборнику који је посвећен његовом раду – „безобалној радозналости за превратничке идеје у књижевности и култури“, а све у циљу борбе против заборава. Још почетком деведесетих објављена је његова сада већ чувена „Утуљена баштина“, антологија приповедака цензурисаних и заборављених писаца попут Драгише Васића, Драгана Алексића, Григорија Божовића, Станислава Кракова…
У најтамнијим лавиринтима српске културе
Због тога је приређивање дела Станислава Кракова (награда Сајма књига за издавачки подухват) заправо својеврсни наставак рада на осветљавању књижевне вредности дела једног од стваралаца који је из идеолошких разлога изостављен из корпуса српске књижевности између два рата. Приређивач Тешић за Спутњик објашњава због чега сматра да је објављивање ових дела важан тренутак за српску културу у најширем смислу речи.
„Краков је један од оних, али не и једини, који је био у најтамнијим лавиринтима српске културе, маргинализован, забрањен, проскрибован, грђен, нагрђиван искључиво из идеолошких разлога. Нико се није бавио његовим књижевним делом које је итекако важно за модерне токове српске књижевности између два рата. Његов роман 'Крила' улази у антологијски део наше књижевности, чак и по најстрожим критеријумима“, објашњава Гојко Тешић и одмах додаје да се као истраживач и књижевни историчар није бавио идеолошким активностима рада овог писца.
„Нисам од оних који ће рећи да Краков није имао кривице, напротив. Са становишта револуционарног макијавелизма, он је итекако имао иза себе доста тога што се наталожило, јер је био један од најближих сарадника краља. Био је у служби тог режима, често је путовао са краљем диљем заједничке отаџбине. Такође, пропутовао је и Европу и с тих путовања оставио је драгоцене путописе који такође чине антологијски део тог књижевног жанра“, подсећа Тешић.
На питање како су аутори попут Кракова за чији се роман „Крила“ каже да је у рангу „Дневника о Чарнојевићу“ једноставно поништени и да ли се тиме праве рупе у континуитету националне књижевности, овај угледни књижевни историчар одговара:
Тамне мрље српске књижевности
„Не да смо направили рупу, него смо направили провалију и мислим да тих рупа у тој провалији има толико да говоре о једној врсти интелектуалне бесловесности и оних који се тобоже на одговоран начин баве историјом књижевне баштине. Многи писци попут Светислава Стефановића, Кракова, са Драгишом Васићем ствари стоје нешто боље – не постоје, о њима не знамо ништа, осим што из памфлета Марка Ристића и неких других знамо да су били издајници, недићевци, љотићевци… Ја се ниједног тренутка нисам бавио њиховим идеолошким рехабилитацијама, то су чињенице које могу бити предмет преиспитивања, али, будући да сам књижевни историчар, бавио сам се искључиво оним што је део њиховог стваралачког рада. Толико тамних мрља има у српској књижевности да је то застрашујуће. Плашим се да се те мрље неће исправити баш због радикализма који је данас на сцени, али и због тога што имамо све мање људи који седе по архивима, библиотекама како би прелиставали старе листове и часописе. Превише је прашине која уништава не само ту грађу него и прашине која уништава једну културу.“
О пионирском раду на „Утуљеној баштини“ каже да је реч о по свему необичном тренутку у његовој биографији.
Драгоцено, вредно и – непостојеће
„Нисам се ја из идеолошких, националних и патриотских разлога укључио у причу преиспитивања књижевне културне баштине, већ искључиво из књижевно-историјских разлога, професионалних. А укључио сам се зато што сам схватио да толико тога има драгоценог, вредног, а непостојећег за јавност. И онда сам кренуо да откопавам слој по слој, као археолог. Тако сам дошао до драгоцених података и грађе за коју сам веровао и за коју и даље верујем да је треба вратити у живи контекст, у матицу српске културе“, недвосмислен је Тешић.
Подсећајући га да је после објављивања антологије прича забрањених аутора и сам схватан као неко ко по сваку цену промовише десне идеје, Тешића питамо да ли би нешто слично могло да се догоди и сада, са приређивањем дела аутора чији један од наслова гласи „Пламен четништва“, будући да смо још осетљиви на неке речи.
„То је, нажалост, тачно. Неко би могао направити конструкцију да је то васкрсавање четништва и да је то апотеоза четничком покрету у току другог светског рата. А заправо је то једна лична прича о јунацима са којима је и сам Краков био учесник у Балканским ратовима. То је време прве деценије протеклог века, али они чистунци револуционарни би могли то повезати са четницима из другог светског рата и направити потпуно искривљену слику о том делу за које је Милош Црњански не без разлога тврдио да је један од најзначајнијих романа о времену Балканских ратова.“
А да ли ће данашња идеологија однети победу над стваралаштвом и духом, као у случају Станислава Кракова и јунака „Утуљене баштине“, будући да се из разлога идеологије и сада покушава укинути цела једна култура – Гојко Тешић нема дилему.
Спаљивање руске културе неће извојевати битку
„Дубоко сам уверен да та лудачка хистерија и страст против културе руског народа, против Достојевског, Булгакова, Толстоја, Пастернака, Чајковског, Шостаковича… неће извојевати битку. Без обзира што у 21. веку присуствујемо нечем што је Хитлер учинио спаљивањем књига. Ово је својеврсно спаљивање културе и чак радикалнији поступак од Хитлера. Скидати са репертоара руске опере, симфоније, балет, избацивати из програма најзначајнија имена светске не само руске књижевности, поништавати све то значи поништавати и сопствену културу. Ако се то догоди – онда је крај света.“