КУЛТУРА

Филм „7.000 душа“ о другом највећем српском гробљу ван Србије освојио више од 70 награда

Играно-документарни филм о страдању Срба у аустроугарским логорима у Чешкој „Седам хиљада душа“ сценаристе и редитеља Сањина Мирића освојио је у последњих десетак дана седам награда на фестивалима у Индији и Сједињеним Државама. Филм „Седам хиљада душа“ укупно је освојио више од 70 награда.
Sputnik
Аутор филма Сањин Мирић каже да су му три најважнија признања награда за најбољи хуманитарни филм у САД за 2020. годину, „Златна Букуља“, јер воли да људи у Србији виде његов филм, а највећом наградом сматра то што је Министарство просвете, науке и техничког развоја Србије уврстило филм у обавезну грађу за средње и основне школе.

„Седам хиљада душа“: Друго највеће српско гробље ван Србије

Филм „Седам хиљада душа“ је документарно-играни филм о страдању српских и руских војника и интернираних цивила у аустроугарским логорима у Јидриховцима и Бромову, на територији данашње Чешке. Ти логори су имали око 500 објеката у којима је било између 60.000 и 70.000 заробљеника од којих се није вратило кућама 7.100 људи.

„На месту логора у Јидриховцима направљен је маузолеј где је сахрањено 7.100 Срба и 189 Руса и то гробље је друго највеће српско гробље ван Србије. Мало ко је у Србији ишта знао о том маузолеју, осим неких историчара којима је то посао и зато сам ја, пошто живим у Чешкој, одлучио да снимим филм. Проблем су биле финансије и ја сам 2019. године одлучио да урадим филм без обзира да ли имао новца или не“, каже редитељ Мирић за „Орбиту културе“.

Почео је да сакупља историјске фотографије које је добијао од разних историчара и музеја, сакупио их је више од 200, почео је да их боји и пребацује у 3Д. Није имао новца, међутим, помогли су српски бизнисмени из Чешке тако да је премијера била у фебруару 2020. у Бечу, годину дана после почетка рада на „Седам хиљада душа“.
Наратор Тихомир Станић урадио је своје део посла без надокнаде, док је најбољем чешком дублеру Јану Качеру Мирић платио ручак после снимања.

„Иза бодљикаве жице“ – глад, батинање и пегави тифус

Кад је реч о документарној грађи, помогли су му историчари који су радили монографије о логорима, а посебно му је драго што је пронашао брошуру холандског новинара Андрије Бера „Иза бодљикаве жице“, који је писао о пребацивању рањеника из холандских логора.
„Он је буквално ишао од кревета до кревета и интервјуисао борце који су били на лечењу. Та брошура је објављена 1919. а тек је 2018. преведена на српски“.
Ситуација у логорима је била тешка. Били су претрпани па су заробљеници умирали од глади, хладноће, пегавог тифуса који је харао Европом у то време. Батинање заробљеника било је свакодневно, осим кад су их обилазили представници хуманитарних организација.
Интересантно је да су српским заробљеницима, пре 1917. кад су САД ушле у први светски рат, помагале америчке хуманитарне организације чији су представници током посета учили српске заробљенике да читају и пишу, али и да играју амерички фудбал.
Сањин Мирић тренутно спрема серију од десет до 12 епизода о хероинама Првог светског рата – Софији Јовановић, Милунки Савић, Недежди Петровић, Рускињи Дарји Коробкиној, Аустралијанки Оливији Кинг, Флори Сандс…
ДРУШТВО
Срамно је колико се о њима не зна: „Жене јунаци Великог рата“ - Против старлета као узора девојкама
Коментар