Говорећи о односима руског двора са српским династијама Карађорђевића и Обреновића, др Терзић напомиње да Руси и данас чувају успомену на српску принцезу, која је у Русију стигла као снаха императорске породице, а потом бива принуђена да напусти земљу под притиском совјетске власти. Брак је могао бити политички, а испоставило се да је био из љубави.
-Русија је имала врло добре односе са кнезом Михаилом Обреновићем. Србија је у његово време са руске стране виђена као ослонац целог националног покрета на Балкану. После смрти кнеза Михаила ствари су се мењале. Милан Обреновић је у првој фази свог живота имао добре односе, чак је, заједно са министром спољних послова Јованом Ристићем, 1872. године посетио руског цара Александра Другог у Ливадији. Касније се он окренуо Аустрији, његов син је такође лавирао између Русије и Аустрије, иако му је руски цар био кум на венчању са Драгом Машин. После 1903. године династија Карађорђевића која долази поново на власт успоставља добре односе са Русима и Јелена, ћерка Петра Карађорђевића, удаје се 1910. године за руског кнеза, принца Јована Романова. Венчање је било у Санкт Петербургу, а на венчању је био и њен отац... Галина Шевцова, моја руска колегиница, написала је врло лепу књигу „Црвени макови за кнегињу“, која је преведена и на српски језик, где са пуно топлине описује Јелену... Њу је са својим будућим мужем упознала њена тетка, ћерка књаза Николе која је била италијанска краљица. Јелена Петровна, тада Романов, оставила је врло леп траг у руском друштву. С друге стране, када су почели балкански ратови она је формирала болницу за српске рањенике... Била је веома везана за Србију.
Каква је њена судбина?
-После револуције, бољшевици су све кнежеве, укључујући и њеног мужа са којим је имала двоје деце покупили из Москве и одвели у Алапајевск. Она је отишла са мужем, деца су остала у Санкт Петербургу... Претпостављам да су руски Романови очекивали да ће антибољшевичке снаге успети да их пребаце ван Русије и Јелена је кренула да се врати у Санкт Петербург, међутим у Свердловску, односно Јекатеринбургу је била ухапшена и ту сад моја колегиница описује детаљно њен боравак у затвору прво у Јекатеринбургу, после у Омску. На крају је бољшевици пребацују у Москву, у Кремљ и један иследник је саслушава и каже: „Ви сте Српкиња“. Она каже: „Да“. „Bи Срби сте почели овај рат“, каже он. Захваљујући ангажовању шведске амбасаде и нашег последњег амбасадора Спалајковића она је успела некако да покупи ћерку и сина из Санкт Петербурга и да се пребаци у Стокхолм. Део свог живота прво је провела у Великој Британији, а сахрањена је у Француској, на православном гробљу у Ници. Њен син се, чини ми се, женио неколико пута, није имао деце, а ћерка је била удата, имала је деце и вероватно су њихови потомци и даље живи. Занимљиво је да је она последњи пут била у Србији, у Београду када је њен отац био смртно болестан, 1921. године или 1922, и никада више није долазила у Србију, иако је њен брат као што знате био краљ до 1934. године, а касније и други Карађорђевићи. Не знам из којих разлога, ту постоје разне верзије.
У Украјини и целој Источној Европи данас је модерно уништавати споменике совјетским војницима, то је просто варварство и још један доказ ужасне русофобије која добија патолошке размере, каже др Славенко Терзић
© Sputnik / Лола Ђорђевић
У овом нашем историјском времеплову стижемо и до Другог светског рата, који је уследио. Каква је улога Црвене армије у ослобођењу Југославије?
-Данас је модерно негирати улогу СССР у ослобађању од нацизма. Сад испада као да нас је Америка ослободила. Нема никакве сумње да је одлучујућу улогу у сламању нацизма имао СССР. Руси су својевремено објавили дневник једног од главних Хитлерових идеолога за Исток Розенберга, који је био ухапшен и осуђен у Нинбергу... Имам тај текст на руском језику, где се види да Розенберг каже Хитлеру: „Идемо на Исток, желимо да вратимо Русе у Средњи век, да уништимо њихову индустрију и интелигенцију, да се само баве пољпривредом. А истовремено желимо да обновимо Кијевски универзитет, да формирамо украјинску елиту која треба да буде наш будући главни савезник“, јер Немци од Украјине пре свега виде житницу, виде материјална богатства. То је за њих било најбитније и у Првом и у Другом светском рату. Према томе, Стаљинградска битка је била прекретница, СССР је дао можда 26-27 милиона жртава у победи над нацизмом. То су ужасне жртве, а да не говоримо о разарањима. Узмите само Блокаду Лењинграда - ужас. Према томе, Црвена армија је војнички гледано одиграла кључну улогу у сламању нацизма. Скоро сви европски народи, осим Срба, ратовали су против СССР-а у редовима нацистичке Немачке, у редовима Вермахта... Војнички гледано Црвена армија је имала одлучујућу улогу у сламању нацизма и дала је огромну помоћ југословенским партизанима и у преузимању власти и у ослобађању Југославије, то је ван сваке сумње.
У Украјини и целој Источној Европи данас је модерно уништавати споменике совјетским војницима. То је просто варварство и још један доказ ужасне русофобије која добија патолошке размере. Просто да човек не поверује и да се понекад упита – да ли су ти људи нормални.
Претходни, други део интервјуа са др Славенком Терзићем можете прочитати ОВДЕ