Ситуација је толико лоша да је у октобру отказан традиционални састанак министара обеју држава у јеку највеће кризе која потреса такозвани Стари континент. Француско – немачка трвења била су нормална у послератној Европи и то из једноставног разлога. Пре европског уједињења педесетих година 20. века, Немачка и Француска су водиле три велика рата: од 1870. до 1871, од 1914. до 1918. и од 1939. до 1945. у којима је Европа била девастирана, а милиони људи су изгубили животе.
Због тога се концепт европског уједињења фокусирао на управљање амбицијама те две моћне земље. Све до данас део мисије Европске уније је да се осигура да Француска и Немачка своје проблеме решавају мирним путем. Већ од седамдесетих година прошлог века две државе са различитим политичким и економским културама ретко се око чега слажу, али упркос томе нису испалиле ниједан метак једна на другу.
Дубока болест у односима Француске и Немачке
То је тако функционисало седам деценија, а онда су околности почеле радикално да се мењају.
Европска унија у овом тренутку пуца под напетостима између Париза и Берлина у очајном покушају да направи компромис између две силе око дословно свега – од енергетске политике, безбедности, буџетских проблема и свих осталих тешкоћа које је иницирала украјинска криза.
До медија стиже сва тежина дипломатске драме, цуре појединости преговора, анонимне дипломате и политичари окривљују једни друге, падају тешке речи, али опет и то је нормална пракса, преноси „Јутарњи лист“. Све то указује и на то да су неки компромиси надохват руке.
Али, постоји и дубља болест која захвата саму срж послератног односа између Париза и Берлина. Француски економист Жак Атали, бивши посебни саветник председника Франсоа Митерана и први председник „Европске банке за обнову и развој“ (ЕБРД), недавно је написао да се модерни сукоб Париза и Берлина огледа у „разлици дугорочних стратешких интереса“ која се, по његовом мишљењу, може разрешити тек значајнијим европским искораком. Атали се плаши да је директно сећање на француско – немачке ратове избледело, а да садашњи лидери нису у стању да разумеју последице тог феномена.
Као резултат тога, пише Атали, „рат између Француске и Немачке поново постаје могућ“.
Немци као највећи пацифисти
Тренутно разилажење Француске и Немачке прети да демонтира основну оперативну функцију Европске уније: спречити Немачку да поново постане доминантна. Мирно зауздавање оваквих амбиција Берлина до сада је било запањујуће успешно. Седамдесет година од европског уједињења Немци су постали највећи светски пацифисти. Немачка војска – Бундесвер, ноторно је слабо финансирана. Зато се често каже да се сами Немци више боје немачке моћи него сви остали Европљани заједно. Ово објашњава и зашто стратегија „Wandel durch Handel“, то јест. промена кроз трговину - одговара многим грађанима Немачке.
У таквој констелацији Француска се нашла слободном да преузме вођство у европској спољној, безбедносној и одбрамбеној политици.
Оваква подела је година одговарала обема државама, али и ЕУ. Француска и Немачка су се надопуњавале допуштајући једна другој да се партикуларно усредсреде на оно што су радиле најбоље. Немачка је могла да занемари геополитику и концентрише се на трговину. Француска, као једина нуклеарна сила у ЕУ са озбиљном армијом и сталним местом у Савету безбедности Уједињених нација, бринула се за спољну и одбрамбену политику.
Од почетка руске специјалне операције у Украјини ова идеална симбиоза добила је радикални заокрет. Због украјинске кризе, Немачка има два страховита проблема. Прво, њихов модел раста је угрожен због санкција Русији и прекидом снабдевања руским гасом који је дуго функционисао као камен темељац њихове економије.
Други проблем је чињеница да није Француска та која Европу штити од спољних претњи него НАТО. Немци сада схватају да Европи хитно треба безбедносна и одбрамбена политика и да се у погледу одбране не могу ослонити на Француску. Француски председник Емануел Макрон има занимљиве идеје о европској „стратешкој аутономији“, али је нејасан у томе шта то конкретно значи и под чијим вођством би она требало да се обликује. Због тога је нови приоритет немачког канцелара Олафа Шолца побољшање односа са Вашингтоном. Шолц све карте баца на атлантску солидарност иако је добро свестан чињенице да нису Украјина или Европа те које креаторе политике у Вашингтону држе будним, него – Кина.
Француска се због тога осећа омаловажено. Украјинска криза је показала, између осталог, њена бројна ограничења. Као што је написао француски колумниста Лук де Бароше: „Макрон једва да је успео да пошаље 15 тенкова у Украјину“. Последица тога је да је Берлин под паљбом париских фрустрација. Зашто је Берлин ове године наручио америчке борбене авионе Ф-35, а не француске рафале? Зашто је Шолц путовао у Кину? Зашто Берлин сада мења парадигму, а годинама нису одговарали на Макронове иницијативе?
Решење - европска војска?
Чињеница да Немачка изненада предузима једностране иницијативе без координације с Француском ремети осетљиву равнотежу између Париза и Берлина.
Они опрезнији гледају у историју. И у прошлости су велике геополитичке промене испровоцирале француско-немачке ратове.
Лидери су својевремено решили та трвења искораком у европске интеграције. То се догодило, на пример, након пада Берлинског зида 1989. године када су се Источна и Западна немачка ујединиле, а Француска се изненада суочила с превеликим партнером. Челници две земље, Франсоа Митеран и Хелмут Кол тада су успели да увере 10 држава чланица ЕУ да је потребан такозвани ресет европског пројекта . То ресетовање, између осталог, довело је до стварања заједничке европске валуте евра.
Неки Европљани, свесни ових историјских догађаја, заговарају ново велико ресетовање. Атали, на пример, предлаже решавање француско – немачких брига европеизацијом одбране континента. ЕУ је, међутим, сада пуно већа него 1989. године. Да ли ће Макрон и Шолц моћи да се сложе у вези са потребом за једним великим европским пројектом и притом увере 25 држава чланица у нужност заједничке одбрамбене политике?
Ни Француска ни Немачка нису више толико премоћне у односу на остатак европске заједнице и то би могло да се покаже као велики, нерешиви проблем, пренео је „Јутарњи лист“.