Све је почело када је срце победило технику – „тамо далеко“ пре 92 године

Дешавало се, мада ретко, да се од њихових ривала очекује јак отпор „селесау“, по који реми, тек понекад победа. Никако шокантна.

Ни тог 14. јулског дана 1930. у Монтевидеу се, заиста, није десило изненађење.

Беше то сензација!

Да би у Атланском океану, који је из далека, с „пете“ трибине, све посматрао, добили навијача више, Југословени су на утакмицу првог Светског првенства у фудбалу, дебитантској на Мондијалима за нашу дружину, истрчали у, тада традиционалним, плавим дресовима, док су Јужноамериканци свом премијерном мечу на најзначајнијем такмичењу, носећи кошуље зелене боје, „удахнули“ мирис Амазоније. Баш еколошки.

Нађено је место и за фудбалску географију. Београдски кварт насупрот великим градовима.

Због састава репрезентације, „скоцканој“ углавном од играча из београдских клубова, државни тим југо – монархије прозван је „Палилула“. Насупрот њима фудбалери из Сао Паула, Рија, Баије...

Бразил са уљезима у својим редовима – двојица Европљана, од небелаца, данас непојмљиво кад су „кариоке“ у питању, само један.

Успут, један од њих, у ствари наш – Бенаковић - иначе Буњевац, одбија да се супротстави „орловима“. Ако, ако, ионако издајника кроз целу историју имамо на претек.

Бразилци су извели почетни ударац, али су Југословени задали завршни.

Између те две констатације – игра.

Иако се очекивало да Бразилци демонстрирају пас – игру, то су чинили наши репрезентативци, тако да је рођена дилема – јесу ли Милутинац и компанија европски Бразилци, како су касније називали национални тим Југославије, или бразилски Европљани?

И једно и друго, изгледа. Потврда стиже у првом делу уводног полувремена.

Пошто је уругвајски судија Техада, мада се помиње да је у питању Чилеанац, отпочетка толерисао грубу игру ривала – онако комшијски, да се не замери - казну је одрезао човек с другог континента.

Тандем Марјановић – Тирнанић учествује у акцији, нажалост, гол не могу постићи двојица играча истовремено, па се дует цепа попут атома, Тирке дрибла бразилског дефанзивца, шутира са 12 метара изнад голмана Монтеира и остварује двоструки ефекат. Доноси предност Југославији, смирује нашој селекцији ненаклоњене навијаче. И да је, како су пренели други извори, стрелац шутирао испод голмана, самбу би на стадиону Парк Сентрал свакако заменило ужичко коло.

У наставку меча наш фудбалски брод пловио је мирније него онај којим су репрезенти државе Карађорђевића стигли у Уругвај. С друге стране, потомцима Педра првог ни „пајпер“ Мистер Ноа не би помогао да прелете сјајну одбрану у плавим дресовима, предвођену играчем утакмице – Милутином Ивковићем Милутинцем .

Уколико им је то случајно успевало, гол – линију иза леђа чувара мреже Милована Јакшића лопта у првом полувремену не прелази . Јакша бриљантан!

Зато су Југословени везли уругвајски вез.

Међу изабраницима селектора Бошка Симоновића био је бек по презимену, голгетер по спретности.

Иван Ивица Бек, интернационалац у француском Сетеу, погађа (волејем) с 11 – 12 метара за 2:0, а српска неслога добија нову епизоду – нема сагласности о имену асистента. Ђорђе Вујадиновић или Благоје Моша Марјановић?

Оно битније, наставак двобоја протиче у атацима „плавих“.

У главној улози опет Бек.

Потомак Немаца, Зоран Радмиловић у копачкама, не глуми већ даје срце за Југославију, али делиоци правде то не схватају, па се деле – арбитар Техада признаје гол постигнут резантним ударцем из трка, његов помоћник сигнализира недозвољену позицију.

Исход: Беку погодак мање, Моши минус асистенција.

Одахнули су Бразилци, њима наклоњена публика такође, богами и часовник, јер је пет минута након ове ситуације уследио одлазак на одмор између два четрдесетпетоминутна периода игре .

Друго полувреме, помало другачија и прича, само је стил остао исти.

Све су чинили Бразилци да се приближе макар нерешеном исходу. Играли су превише агресивно, декадентно, показали касније незамисливе карактеристике. Но, циљ је оправдао средство. Донекле.

Мало по истеку првог часа сусрета пробијају одбрамбени зид наше репрезентације и Жоао Прего Прегињо приближава селекцију највеће јужноамеричке државе на гол заостатка – 1:2.

Како се утакмица ближила крају, тако је све личило на почетак. На време пре старта меча, тачније речено.

Јуришали су Бразилци ка Јакшићу, али је и време чинило исто. Цурило је брже него песак са Копакабане кроз дечју шачицу. Незаустављиво!

Повреда и принудни излазак из игре Бранислава Банета Секулића дали су наду „селесау“, но, под „подвлачењу црте“ су били безнадежни.

Победи Југославије радовали су се сви, као новорођенчету. Чак си у аустријски новинари заборавили на Гаврила Принципа, пошто су их његови сународници држећи се фудбалских принципа „натерали“ да признају величину тријумфа мрског им непријатеља.

А, не заборавимо, и они су наше претке учили „лоптању“!

Честитала су и браћа Хрвати. Шта су друго могли?

Југословени су у Монтевидео донети ветром ФИФА, а однети са игралишта на рукама наших исељеника.

Незаборавно!