На данашњи дан, пре тачно 106. година, у неравноправнај борби са Бугарима јуришајући на Старавински вис у близини села Груништа, погинуо је Војвода Вук- војсковођа кога су његови саременици описивали као јунака који је вредео више него дивизија.
Прдставници МО и Војске Србије на обележавању 106. годишњице погибије Војводе Вука
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Војин Поповић је рођен 9. децембра 1881. у Сјеници, која се тада налазила под турском влашћу, у којој је српски живаљ трпео терор и био угњетаван. Спаљивање Пашиног конака, за које су Турци окривили Србе, био је повод за хапшење свих виђенијих Срба у Сјеници. Међу ухапшенима, који су подвргнути страшном мучењу, се нашао и Војинов отац Алекса.
Тај догађај је обликовао младог Војина који је и сам изјавио:
"Био бих у борби блажи, да ми даноноћно пред очима не лебди слика мог оца, голготска и страшна, како га везаног, муче Турци. Нек иду у пакао!"
Након избављења Војиновог оца из тамнице, породица се сели у Крагујевац где ће као дечак имати прилике да слуша приче четничког војводе Мицка Крстића која су пресудно утицала на Војинову одлуку да по свршетку гимназије упише Нижу школу Војне академије.
Представници руске амбасаде у Београду на обележавању 106. годишњице погибије Војводе Вука
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Кад су прве чете 1905. кренуле за Стару Србију међу четницима био је и Војин Поповић.
Један од његових војника сведочио је да се војвода "никада није сагињао када би му зрно фијукнуло поред главе, а када би неко од нас сагнуо главу знао је да нас прекори, кратко и јасно - шта се сагињеш, ниси ти јабука, да у тебе гађају Турци..."
Управо такав, храбар и неустрашив, одбијајући да се спусти у заклон да би му се рањеном указала помоћ, погођен је смртоносним хицем бугарског војника.
Његово тело било је сахрањено на српском војничком гробљу у Зејтинлику, а септембра 1923. пренето је на Ново гробље у Београду.
Представници Удружења ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца полажу венац на споменик Војводи Вуку
© Sputnik / Лола Ђорђевић