Њујоршка агенција Блумберг је је прецизирала да је од јануара до септембра Европска унија потрошила рекордних 12,5 милијарди евра на увоз руског утечњеног гаса, што је пет пута више него годину дана раније. Очекивано, Русија је по испорукама тог гаса иза САД, али је ове године постала други највећи снабдевач западне Европе тим енергентом, претекавши Катар.
Руски гас –изненађење које то није
И уместо да руски природни гас, кога се одрекла, ЕУ замени обећаним америчким утечњеним природним гасом, испоставило се да је од обећања америчког председника Џозефа Бајдена у Европу стигло тек нешто на кашичицу од најављених 15 милијарди кубних метара. То је посебно било јасно после хаварије у једном од погона америчке компаније Фрипорт који производи петину америчког извоза ЛНГ-а и главни је добављач европских купаца.
У тој ситуацији ЕУ није могла себи да допусти луксуз да буде гадљива на руски утечњени гас.
За разлику од политичара, америчке енергетске компаније су још пре две године саопштиле да неће моћи да надоместе снабдевање Европе руским гасом
На питање да ли је Блумбергова вест ипак изненађење, поготово после хвале председнице Европске комисије, Урсуле фон дер Лајен, да се ЕУ такорећи ослободила зависности од руског природног гаса, чије су испоруке пале са 40 на девет одсто, Здравковић каже да то никако није могло да изненади чак ни оне који се енергетиком баве из интересовања, или хобија. Објашњава и зашто:
„Америчке енергетске компаније су још пре две године демантовале владу САД објавивши да је 400 милијарди кубика утечњеног гаса (ЛНГ) на годишњем нивоу капацитет целокупне светске флоте за ЛНГ, значи свих танкера. Европа, међутим, годишње троши 500 милијарди кубика гаса, од чега 400 милијарди долази из увоза,“ истиче наш саговорник.
Политичари имају своју причу
Он, при том, напомиње да од те количине утечњеног гаса драматично највећи део у ЕУ долази из Русије и преко територије Руске Федерације. Америчке енергетске компаније нису лагале ЕУ, каже Здравковић, подсећајући да су одмах рекле да имају дугорочне уговоре и да физички не могу Европи да испоруче количине које би надоместиле целокупну количину руског гаса. А шта причају политичари то је, каже, потпуно друга ствар.
„У овом тренутку је Америка драстично повећала производњу, али она не може то да надомести и сада смо дошли до парадоксалне ситуације. ЕУ и САД су политички и војни савезници, али с друге стране веома супротстављена тржишта. Производне компаније из САД и Европе су конкуренти. Дошло се дотле да смо пре годину дана у Европи ми у Србији плаћали гас 270 долара за хиљаду метара кубних, Немачка 230 долар, а Турска 210, када су цене гаса ишле од хиљаду до 3.500 долара за хиљаду метара кубних. У овом тренутку је то 1300 долара, а у исто време у Америци управо сада цена гаса је неких 235 долара за хиљаду метара кубних", напомиње Здравковић.
То је, како истиче, драстична предност привреде САД, односно њихове индустрије, на штету привреде ЕУ која амерички гас плаћа више него четири пута скупље.
Европа на губитку
„Подаци о расположивости ЛНГ танкера и терминала у Европи, цена коштања транспорта, технологије и производње, јасно је да тај гас мора да буде скупљи и да ће Европа због тога да изгуби стратешку предност коју је имала у односу на друге континенте. Док су Европљани маштали о диверсификацији праваца снабдевања, Русија је радила на диверсификацији праваца продаје“, напомиње наш саговорник.
Тако су правили гасоводе и терминале пре свега на Пацифику ка Кини, повлачењем Америке из Авганистана отворена је могућност да се извози гас у централну Азију, односно преко централне Азије ка најмногољуднијем делу планете, ка Индокини. Ти пројекти су у току, док су у исто време улазни трошкови европске робе много већи, јер је цена енергије много већа.
Питање је како ће привреда ЕУ да преживи ако Брисел настави досадашњу гасну политику
© AP Photo / Virginia Mayo
Трагикомична Европска унија
А да ли ће се у целој тој игри коју САД воде против Русије, а преко грбаче ЕУ, која делује готово трагикомично, она коначно окренути сопственом интересу, наш стручњак за енергетику каже да је то питање за политичаре.
„Довољно је да европски политичари слушају немачку привредну комору, немачку индустријску комору, конфедерацију италијанских индустријских комора где је крупан бизнис. Немачки БАСФ троши 40 одсто индустријских енергената Немачке. То је највећа светска фирма у оквиру петрохемијског комплекса која са овим ценама енергената не може више да прати ни америчке, ни кинеске у некој условно речено средњорочној будућности“, каже Здравковић.
Он не сумња да ће ЕУ и даље увозити руски гас тим пре што предвиђају да следеће године складиште 15 одсто гаса, односно 13,5 милијарди кубика из Русије. То су, по његовој оцени, мале количине и државе ЕУ ће морати да праве компромисе који ће коштати и привреду и индустрију и грађанство.
Није ту више реч о комоцији живота, каже он и додаје да не види како ће пре свега привреда да преживи ако се настави оваква политика ЕУ.