Душко Радовић био је врло модеран и све нове ствари које су се појављивале у разним областима привлачиле су га, открива редитељ Милош Радовић, син Душана Радовића.
„Народ га и данас воли и скоро 40 година после смрти, његова популарност је врло велика. За то може да се захвали друштвеним мрежама и медијима који га стално цитирају. Душко је стално присутан, он је увек ту“, изјавио је Милош Радовић у емисији „Док анђели спавају“.
Душко Радовић: Лаф, нарогушен и љут сав
Као дете, често је добијао очеве разгледнице у којима се појављивала реч лаф. Мислио је да је лаф, у ствари, лав.
„Питао сам га кад се 'лаф' појавио и у његовој литератури, рекох шта ти то значи? Рекао је неко ко је специјалан, храбар, одлучан, ничега се не боји, многе воли а то не показује. И тако је неколико ствари о себи рекао кроз ту формулацију лафа. Лаф је био појам који је он употребљавао тајно да каже нешто о себи“.
Душко Радовић био је и онај лав из своје песме – „нарогушен и љут сав“, а у ствари, ведар и насмејан. Завршио је ту песму стихом „док га Брана једног дана није гумом избрисао“. Хтео је да каже немојте мислити да је лав тако страшан, ни ја нисам тако страшан, лако ме је избрисати. А Брана из песме је Душков најмлађи брат, млађи 18 година.
„Душка је рођење Бране, доста збунило. У прво време није имао неки контакт с Браном, али кад је Брана напунио четири-пет година, Душко му се приближио њему и онда су били јако блиски. Душко му је стално писао, цртао“.
Душко и Матија: Такмичење у врцавости и духовитости
Душкова породица била је „мало шира и у њој су били и његови пријатељи као врло важни рођаци јер је потреба да буде стално са пријатељима била велика. Душко Радовић, Матија Бећковић, Брана Црнчевић и Стеван Раичковић били су група људи који су се врло чврсто држали и били потребни једни другима.
Најбољи Душков пријатељ Матија Бећковић почео је да их посећује кад је имао 27-28 година, а Милош Радовић је увек био импресиониран њим.
„Није долазио често, али кад дође, направи се један тајац око њега. Матија је био толико духовит и имао је неку посебну инетелигенцију, има је и данас, али тада још тако млад, то је било нешто посебно. Имао сам прилику да слушам заједно Душка и Матију и то је било једно такмичење у врцавости и духовитости“.
„Буди бољи ћале него што сам био ја“
Милош Радовић је у годинама кад је почео да открива сопствене слабости и несигурности, хтео да дође до правих разлога због којих су оне настале и постављао је себи питање да ли то вуче из породице или је то утицај друштва. Душко Радовић је био врло незадовољан што је уписао режију, тако да Милош сматра да су неке несигурности које су долазиле касније, долазиле и због очевих критика.
Али, разгледнице које је добијао од оца као дете биле су толико нежне, лепе и надахнуте као и писма која му је писао док је био у војсци.
Обележавање стогодишњице рођења Душка Радовића у Малом позоришту „Душко Радовић“ у Београду.
© Sputnik / Лола Ђорђевић
„Писао ми је сваког дана. Сваког дана сам добијао по једно писмо, густо куцана страница на његовој писаћој машини, и онда су остали војници мислили да ми пише нека заљубљена девојка, а мене је било срамота да признам да ми пише отац“.
Душко је Милошу говорио „Буди бољи ћале него што сам био ја“, што је себи поставио као основни задатак.
„Кад се Реља родио, рекао сам себи: Мораш све да урадиш да будеш бољи ћале. Не могу да кажем какав је резултат, али се надам да јесам. Прво, био сам присутан што сам сматрао врло важним, а друго, трудио сам се да са Рељом успоставим неки близак контакт, пријатељски, да га не плаши моје мишљење, да не будем строг. Трудим се да избегнем све оно што сам сматрао да су биле грешке у васпитавању мене“, закључио је Милош Радовић.