https://sputnikportal.rs/20220522/beckovic-dusko-genije--sa-poslednjim-modelom-mozga-nijedan-dan-nije-bio-mrtav-otkad-je-otisao-1137586121.html
Бећковић: Душко, геније са последњим моделом мозга — ниједан дан није био мртав откад је отишао
Бећковић: Душко, геније са последњим моделом мозга — ниједан дан није био мртав откад је отишао
Sputnik Србија
Душко и ја смо рођени у исти дан, који смо заједно славили. Откад смо се срели, нисмо се растајали. Био је старинскога лика, а модернога мишљења. Имао је... 22.05.2022, Sputnik Србија
2022-05-22T17:34+0200
2022-05-22T17:34+0200
2022-05-22T17:34+0200
култура
култура
култура – интервјуи и аналитика
орбита културе
анализе и мишљења
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/111880/32/1118803210_48:0:1381:750_1920x0_80_0_0_93789bf5fe875140e5c78e06770e20fd.jpg
У години када се обележава век од рођења Душана Радовића, његов дугогодишњи пријатељ, песник Матија Бећковић за Спутњик објашњава шта је све у Радовићевој појави и делу било толико изузетно због чега га је и назвао признатим генијем непризнате књижевности.„Као једнослављеници, сабраћа и саписци за његовога уредниковања, за његову љубав и ја сам писао за децу и водио дечје емисије на телевизији. Кад су њега сменили, а мене скинули с програма, отишли смо у мотел `Стари храст` на нишком аутопуту, сто километара од Београда и написали драмску поему `Че, трагедија која траје`. Та поема је извођена у свету, али није у Београду“, сећа се Матија како је те дане које су обележиле смене и скидања братски и „у четири руке“ поделио са пријатељем и великим дечјим писцем.Признати геније непризнате књижевности„Ја сам га назвао признатим генијем непризнате књижевности. Изабрао је дечју књижевност и децу за своје читаоце, где је био суверен. А имамо мало шта озбиљније од онога што је он написао за децу“.Оно што је Душко Радовић писао за децу може се, каже Матија, читати на најмање још један начин.„Због тога се може сматрати једним од пионира наше модерне поезије и чудо је да га не узимају као једнога протомајстора. Душко није писао много, његова жеља је била да напише буквар. И ко је год негде путовао, на питање шта да му донесе, одговарао би — буквар. Имао је букваре на разним језицима разних народа. Штета што га није написао, зато што би то био уџбеник модернога мишљења и писања“.По прецизности и мајсторству израза Радовићу није било равног, сматра Бећковић.Коментаришући Душкову посвету на једној од књига „Београде добро јутро“ на којој му је написао „ово мало мрва што ће остати иза мене“, Бећковић каже да су те „мрве“ нешто најдрагоценије што је написано на српском језику.„Све то што је писао у ствари је грађа за неко велико дело кога је само он био достојан. Могу да замислим како га је Душко замишљао. Али све те реченице које ту читамо — цитати су из тог великог дела. Данас видимо да, иако он сам није веровао да ће доживети ту славу коју је доживео после своје смрти, да у ствари ниједан дан није био мртав, откад је на оном свету“.Ни сам Бећковић није у почетку веровао да је Радовићева идеја о читању афоризама с врха Београђанке паметна и добра.„Кад ми је рекао да ће он свако јутро да говори са Београђанке по два афоризма у седам сати, ја сам му казао да већу глупост нисам чуо и да не знам ко би то устајао у седам сати да слуша Радио Студио Б. Међутим, настао је пожар и поплава. Остало је да се прича као анегдота како је Жики Стојковићу, када је по повратку из Париза једно јутро хтео да узме такси, таксиста рекао: „Ја сад морам да слушам Душка Радовића, а ако много журите, узмите другог“.Колико су Радовићеве речи биле и снажне и важне сведочи и то што су му приписивали разне изјаве, често и оне које никад није изговорио. Једноставно, ко год је нешто слободно и јеретички рекао говорио је да је то чуо — од Душка Радовића. Такву репутацију, подсећа Бећковић, стекао је и захваљујући иступима кад год су биле „неке гужве“ каква се направила поводом Предлога за размишљање или за време демонстрација 1968. године. Оно што је Душко говорио једино је што је запамћено.Овде су наде и будућност, тамо су аспирини и штаке„Сећам се да сам за време демонстрација на позив студената пошао на Медицински факултет и срео Душка. Предложио сам му да пођемо заједно на Медицински. Тамо су на вратима држали страже тако да се могло ићи само на позив и ако те знају. Душко је тада био непознат, али смо убедили те вратаре и стражаре да је он човек коме се може веровати те су га тако са великом сумњом и ризиком пустили и дали му реч. И он је изашао и отприлике овако рекао: `Овде је младост, тамо је старост. Овде је здравље, тамо је болест. Овде су наде и будућност, тамо су аспирини, протезе и штаке. Овде су слике, тамо су оквири. Вама прете да ће на вас да изведу тенкове и да ће тенкови ући на Београдски универзитет. Рекорд по броју убијених ђака у Србији држе Немци. А ако неко жели да обори тај рекорд, нека уђе. Сад је овде вас више`. Онда се проломио такав аплауз и толико одушевљење међу том децом... Ја сам тај говор запамтио, а нико га није записао“.За овог „признатог генија“ према Бећковићевим речима, књижевност за децу је била егзил, оаза где се могло играти речима и где су се двосмислице ипак трпеле. У њој је Душко себи оградио један простор где је био суверен, а све друго препуштао је другима.Да је овај „страшни лав“ међу писцима за Матију Бећковића био и неко чије је присуство дубоко оплеменило не само његов него и живот његове породице, сведоче и подаци из песникове породичне биографије.„Као мој сабрат Душко је био венчани кум мом брату Љубомиру и крстио је његове синове, Вука и Данила. Вука је крстио под Острогом, а Данила у Београду, с митрополитом Амфилохијем. Кад је Вук напунио годину дана његовој баки, а мојој мајци, упутио је телеграм следеће садржине: „Пољуби ми и поздрави Вука, мога кума, а твога унука. Када буде прва крила стеко, нека лети дуго и далеко. Све што треба да носи и има, плаћено је крвљу и костима. Душан Радовић“.
https://sputnikportal.rs/20220515/tanja-boskovic-ljudi-sa-kojima-sam-se-i-svadjala-i-mirila-obelezili-moju-karijeru-a-ne-uloge-video-1137396520.html
https://sputnikportal.rs/20220519/slucaj-vinca-pocelo-snimanje-filma-lancana-reakcija---nije-cernobilj-ali-jeste-opomena-1137507395.html
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2022
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
култура, култура – интервјуи и аналитика, орбита културе, анализе и мишљења
култура, култура – интервјуи и аналитика, орбита културе, анализе и мишљења
Бећковић: Душко, геније са последњим моделом мозга — ниједан дан није био мртав откад је отишао
Душко и ја смо рођени у исти дан, који смо заједно славили. Откад смо се срели, нисмо се растајали. Био је старинскога лика, а модернога мишљења. Имао је последњи модел мозга.
У години када се обележава век од рођења Душана Радовића, његов дугогодишњи пријатељ, песник Матија Бећковић за Спутњик објашњава шта је све у Радовићевој појави и делу било толико изузетно због чега га је и назвао признатим генијем непризнате књижевности.
„Као једнослављеници, сабраћа и саписци за његовога уредниковања, за његову љубав и ја сам писао за децу и водио дечје емисије на телевизији. Кад су њега сменили, а мене скинули с програма, отишли смо у мотел `Стари храст` на нишком аутопуту, сто километара од Београда и написали драмску поему `Че, трагедија која траје`. Та поема је извођена у свету, али није у Београду“, сећа се Матија како је те дане које су обележиле смене и скидања братски и „у четири руке“ поделио са пријатељем и великим дечјим писцем.
Признати геније непризнате књижевности
„Ја сам га назвао признатим генијем непризнате књижевности. Изабрао је дечју књижевност и децу за своје читаоце, где је био суверен. А имамо мало шта озбиљније од онога што је он написао за децу“.
Оно што је Душко Радовић писао за децу може се, каже Матија, читати на најмање још један начин.
„Због тога се може сматрати једним од пионира наше модерне поезије и чудо је да га не узимају као једнога протомајстора. Душко није писао много, његова жеља је била да напише буквар. И ко је год негде путовао, на питање шта да му донесе, одговарао би — буквар. Имао је букваре на разним језицима разних народа. Штета што га није написао, зато што би то био уџбеник модернога мишљења и писања“.
По прецизности и мајсторству израза Радовићу није било равног, сматра Бећковић.
„Нисмо имали такву личност. Једном сам приликом рекао да кад бисмо ми имали идеју да попут Американаца на планинама имамо исклесане главе својих вођа, једна од глава која то заслужује била би Душкова. Он је имао одговарајућу главу за такву једну креацију“.
Коментаришући Душкову посвету на једној од књига „Београде добро јутро“ на којој му је написао „ово мало мрва што ће остати иза мене“, Бећковић каже да су те „мрве“ нешто најдрагоценије што је написано на српском језику.
„Све то што је писао у ствари је грађа за неко велико дело кога је само он био достојан. Могу да замислим како га је Душко замишљао. Али све те реченице које ту читамо — цитати су из тог великог дела. Данас видимо да, иако он сам није веровао да ће доживети ту славу коју је доживео после своје смрти, да у ствари ниједан дан није био мртав, откад је на оном свету“.
Ни сам Бећковић није у почетку веровао да је Радовићева идеја о читању афоризама с врха Београђанке паметна и добра.
„Кад ми је рекао да ће он свако јутро да говори са Београђанке по два афоризма у седам сати, ја сам му казао да већу глупост нисам чуо и да не знам ко би то устајао у седам сати да слуша Радио Студио Б. Међутим, настао је пожар и поплава. Остало је да се прича као анегдота како је Жики Стојковићу, када је по повратку из Париза једно јутро хтео да узме такси, таксиста рекао: „Ја сад морам да слушам Душка Радовића, а ако много журите, узмите другог“.
Колико су Радовићеве речи биле и снажне и важне сведочи и то што су му приписивали разне изјаве, често и оне које никад није изговорио. Једноставно, ко год је нешто слободно и јеретички рекао говорио је да је то чуо — од Душка Радовића. Такву репутацију, подсећа Бећковић, стекао је и захваљујући иступима кад год су биле „неке гужве“ каква се направила поводом Предлога за размишљање или за време демонстрација 1968. године. Оно што је Душко говорио једино је што је запамћено.
Овде су наде и будућност, тамо су аспирини и штаке
„Сећам се да сам за време демонстрација на позив студената пошао на Медицински факултет и срео Душка. Предложио сам му да пођемо заједно на Медицински. Тамо су на вратима држали страже тако да се могло ићи само на позив и ако те знају. Душко је тада био непознат, али смо убедили те вратаре и стражаре да је он човек коме се може веровати те су га тако са великом сумњом и ризиком пустили и дали му реч. И он је изашао и отприлике овако рекао: `Овде је младост, тамо је старост. Овде је здравље, тамо је болест. Овде су наде и будућност, тамо су аспирини, протезе и штаке. Овде су слике, тамо су оквири. Вама прете да ће на вас да изведу тенкове и да ће тенкови ући на Београдски универзитет. Рекорд по броју убијених ђака у Србији држе Немци. А ако неко жели да обори тај рекорд, нека уђе. Сад је овде вас више`. Онда се проломио такав аплауз и толико одушевљење међу том децом... Ја сам тај говор запамтио, а нико га није записао“.
За овог „признатог генија“ према Бећковићевим речима, књижевност за децу је била егзил, оаза где се могло играти речима и где су се двосмислице ипак трпеле. У њој је Душко себи оградио један простор где је био суверен, а све друго препуштао је другима.
Да је овај „страшни лав“ међу писцима за Матију Бећковића био и неко чије је присуство дубоко оплеменило не само његов него и живот његове породице, сведоче и подаци из песникове породичне биографије.
„Као мој сабрат Душко је био венчани кум мом брату Љубомиру и крстио је његове синове, Вука и Данила. Вука је крстио под Острогом, а Данила у Београду, с митрополитом Амфилохијем. Кад је Вук напунио годину дана његовој баки, а мојој мајци, упутио је телеграм следеће садржине: „Пољуби ми и поздрави Вука, мога кума, а твога унука. Када буде прва крила стеко, нека лети дуго и далеко. Све што треба да носи и има, плаћено је крвљу и костима. Душан Радовић“.
