И на томе Драган Стојковић Пикси треба да ради са играчима до почетка квалификација за Европско првенство.
Однос у претрчаним километрима (тимски) против Бразила био је 115:110, против Камеруна је то било 117:111, а против Швајцарске 118:116.
Не само да су Орлови трчали више од противника, него су на свакој следећој утакмици на шампионату трчали све више. А, освојили су само бод.
Како?
Све ово подсећа на дуел Црвене звезде и Милана у квалификацијама за Лигу шампиона 2006. године. Стигли су тада у Београд Седорф, Кафу, Костакурта, Инзаги, Пирло, Кака... Звезда није имала шансе.
Бошко Јанковић је после утакмице, сав задихан, изашао пред новинаре и рекао да се Милан шетао по терену, да су играчи Црвене звезде трчали као никада до тада и да поново нису могли ништа да ураде против екипе која је практично са плаже дошла да игра утакмицу. Једноставно су били превелики мајстори.
Знали су како да се крећу по терену, нису трошили енергију узалуд. Већ паметно.
Управо је то изазов за Пиксија. Да то што његови играчи могу да претрче више од противника искористи на најбољи, односно најпаметнији начин.
Било је много трчања у празно, остављања много простора у дефанзиви, па су зато наши репрезентативци често спринтали, али у дефанзивном смеру како би покрили рупе које су настајале.
То се решава системом игре, поставком и правилним кретњама на терену.
Ако Орлови буду играли паметније, мудрије трошили енергију, могле би добре вести да сачекају Србију већ у квалификацијама за Европско првенство. Квалитета има, а очигледно ни снаге не мањка.