Цртали капуте и ципеле стрељаних док су сањали слободу

Ове речи Александра Дерока које прате његов цртеж „Прва ноћ“ нису само сведочанство о страдањима у логорима за време другог светског рата и аутентични документ који илуструје апсурд непотребног насиља и терора, већ су и прворазредни симбол свега онога што се нашло у публикацији „Слобода је за нас сан“ - каталогу предмета из фонда Музеја Југославије који документују живот у логорима и репресивне мере у току другог светског рата.

Овим каталогом Музеј Југославије, први пут од оснивања, излази у јавност са темом логора, кроз каталошку обраду четири збирке из два фонда и библиографијом радова о логорима и злочинима. Реч је о сведочанствима насталим током заточеништва, као и о уметничким делима који имају огромну сазнајну и естетску вредност. Због околности под којима су предмети настали, пута којим су прошли до доласка у Музеј, њихове вредности и значаја, предложено је да се прогласе културним добром од великог значаја.

Музеј Југославије има скоро четири стотине артефаката насталих у логорима, њихова документарност је неупитна, каже Веселинка Кастратовић Ристић, музејска саветница МЈ. Гостујући у „Орбити културе“ открива да сви предмети припадају периоду од 1941. до 1945. године и да су настали у логорима на просторима Југославије, Италије, Немачке и Норвешке.

Међу сачуваним документима која су на различите начине прикупљана током дугог низа година, налази се и дванаест оригиналних писама из Аушвица, логорашки број Рахеле Папо, ручни рад логорашице Лоре чије је презиме непознато, скице логора, два прстена - један из Јасеновца и један из логора у Норвешкој… Ту су и писма из логора Маутхаузен за која се - према печатима на њима, као и према тексту на немачком и српском - јасно види да су била цензурисана. Сва писма садрже обавештење о томе да пакети с намирницама пристижу редовно, пошиљалац поздравља све укућане и напомиње да не брину за њега јер је „здраво и добро“.

У публикацији „Слобода је за нас сан“ наведена су и 103 музејска предмета настала у логору Бањица, међу њима лутке, корпице са цвећем, гоблени, табакере, мараме, поруке…

Различите израде и од различитог материјала они су као поклони били намењени деци, члановима породице, пријатељима, сапатницима у логору.

Оскудна рукописна грађа из логора Јасеновац и Стара Градишка , мали број информација о затвореницима осим што потврђује монструозност ових стратишта, говори и о лакој цензури пошиљки будући да су и жртва и злочинац говорили истим језиком. Међу најпотреснијим симболима овог логорског пакла су и две поруке једног логораша који није смео да се потпише, али је хтео да остави траг који ће можда некада неко наћи.

„Приликом поправке аутомобила Opel-Blitz-a радници предузећа „Ремонт“ из Косовске Митровице су 1953. године у каросерији пронашли два картончића на којима је писало: „Ову су каросерију радили заточеници комунисти 25/8 1943“ и „Ову су Каросерију радили заточенициу Јасеновцу под фашистичком чизмом 1/10 1943 Загрепчани, ако који остане жив наћи ће“. Постоји претпоставка да је опел био преправљан у такозвану Црну марицу, која је служила као гасна комора. Ипак, ове су поруке преживеле и дошле су до нас“, подсећа музејска саветница Кастратовић Ристић.

У 45 писама заточеника логора Јасеновац и Стара Градишка јасно је да је њихов садржај ограничен на поздраве, обавештења о пријему пошиљке и на понеку информацију о породици. У жељи да поклони писма брата Драгутина, Вука Шај се обратила Музеју речима: „Шaљем вам једно писамцеиз Старе Градишке а једно из Јасеновца. Према причању моје мајке било је још шест писамаца на папиру од цигарета, али су се распала. Из свију је провејавала само глад, глад, јер наравно о мучењу се писати није смело“.

О томе колико су конзерве биле изузетно важан материјал у логорима сведоче подаци да су се од њих правиле шољица за кафу, пепељаре, чаше, разни украсни предмети, чак и пећи.

Логораш Љубомир Ранчић који је затвореничке године од 1941. до 1945. провео у дванаест немачких логора, Музеју је поклонио двадесет предмета, међу којима је и неколико насталих у логору. Од поклона најупечатљивија је вагица направљена од канапа и дрвета, која је служила за равноправну поделу следовања хлеба између ратних заробљеника.

Међу предметима обрађеним у каталогу Музеја Југославије налази се и дрвена колевка коју је Музеј преузео од Дринке Илић из Вранића чија је породица страдала у четничком покољу. Ова колевка била је крунски сведок на суђењу Дражи Михаиловићу 1945. године.

Посебан допринос документовању рата и ужаса логора дали су уметници, сликари који су знали да су сведоци и да све мора остати забележено. Међу њима су Ђорђе Андрејевић Кун, Крсто Хегедушић, Бора Барух, Владимир Миша Лазић, Александар Дероко, Милош Бајић…

Кључну улогу у креирању сећања на Бањицу имала су два уметника, оба бивши логораши– архитекта Александар Дероко и познати српски сликар Милош Бајић, али и многи анонимни ствараоци у какве се убраја једна од најажурнијих портретискиња бањичког лагера Мирослава Мира Јовановић Јаза.

Интерпретативни потенцијал овог материјала је велики, он захтева додатна преиспитивања и промоцију, а нарочито афирмацију антифашистичких вредности које садржи“, сматра Ана Панић, виша кустоскиња Музеја Југославије и коауторка каталога.

Она додаје да је највећи број аутентичних ликовних бележака у медију цртежа и графике, а портрет један од најчешћих жанрова уметности из логора.

„Бројни су и логорски пејзажи који приказују бараке, капије, стражарске куле, често виђене кроз прозор с решеткама и кроз бодљикаве жице као чест мотив који симболише границу између претходног живота и оног у логору, границу између слободе и заробљеништва. На основу бројних цртежа ентеријера данас знамо како је изгледала унутрашњост логорских барака, а сцене из живота драгоцени су извор за реконструкцију свакодневице логораша. Нешто ређа је била тзв. ескапистичка уметност, када je природа инспирисала уметнике да се бар на тренутак одвоје од сурове реалности сликајући идеализовану стварност: небо, облаке или дрвеће у цвету, за које да не знамо где су настали никада не бисмо помислили да је то било у логору“.

Радовима на тоалет-папиру, новинском, пак-папиру или било каквом папиру којег је могао да се докопа, које је цртао тајно оловчицом величине малог прста у логорима Бањица, Маутхаузен и Ебензе, Милош Бајић као да је изазивао судбину:

У колекцији Музеја чува се модел за Међународни споменик у Дахау, најпрепознатљивију скулптуру Нандора Глида. Она приказује бетонску ограду на којој је разапета бодљикава жица испреплетана са издуженим мртвим телима, која, како је сам аутор рекао представља „споменик у споменику, споменик сећања оних који јесу онима којих више нема, за оне који ће доћи, споменик страдања, патње и очаја, али и отпора, наде и пркоса“.

Један од одговора на питање да ли је потреба за креативношћу била јача од живота или је посреди била потреба да се мисли на било шта друго само не на смрт, нуди психолог Виктор Франкл, заточеник чак четири концентрациона логора, који тврди да су шансу да преживе логор имали они усмерени на неки задатак који треба да испуне у будућности, на смисао чије остварење их је очекивало, као и они који су имали интензиван унутрашњи живот који им је пружао уточиште. За многе је то била управо уметност.

(Цео разговор са ауторкама публикације „Слобода је за нас сан“ послушајте у аудио прилогу)